Strogi vizni režim ne uspeva da odvrati imigrante sa Balkana

Ispred zapadnih ambasada u Skoplju svakoga dana se može videti isti prizor: na desetine ljudi strpljivo čekaju u redu za vize koje su im potrebne kako bi posetili rođake u Amsterdamu, prevezli kamione sa robom u Nemačku, ili se susreli sa potencijalnim poslovnim partnerima u Milanu. Neki od njih su prethodne noći doputovali iz gradova u unutrašnjosti, ili su bili primorani da dođu ponovo jer prvi put nisu pribavili sve neophodne dokumente.

Čak i kada prikupe sva dokumenta koja su im potrebna za ulazak u šengensku zonu Evropske unije – uključujući i veličinu cipela koju nose, gorko primećuju neki – nema garancije da će vizu zaista i dobiti. Članice Evropske unije zadržavaju pravo da po svojoj volji uskrate dozvolu za ulazak.

„Moramo da putujemo u Holandiju jer se moja sestra razbolela“, kaže mlada žena sa hrpom papira dok nervozno čeka svoje roditelje. „Zvali smo ambasadu da zakažemo intervju, ali su nam rekli da možemo da podnesemo prijavu za vizu tek za dve nedelje“, dodaje ona. „Tada će možda biti prekasno. Moji roditelji su već tri puta uzaludno dolazili iz Kratova, udaljenog 90 kilometara...“

Većina ljudi koja čeka u redu ima slične razloge. Rigorozni režim koji je Evropska unija uvela za takozvane zemlje zapadnog Balkana naročito je ogorčio starije ljude, koji se sećaju dana kada je jugoslovenski pasoš omogućavao nesmetano putovanje po celom svetu.

Novi režim je uveden tokom devedesetih, nakon raspada Jugoslavije, kada su zapadne zemlje pokušale da zaustave talas izbeglica i ilegalnih useljenika iz ratnih zona u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. U haosu koji je usledio, ceo region je postao raj za kriminalce koji su u Evropsku uniju krijumčarili očajne ljude u potrazi za poslom i bezbednim utočištem, što je vremenom preraslo u vrlo unosan posao.

Danas je situacija u regionu znatno stabilnija i lokalne vlade čine sve što mogu kako bi ispunile sve potrebne zahteve za integraciju sa Evropskom unijom. I pored toga, put u Evropsku uniju, čije članice danas potpuno okružuju zapadni Balkan, nije postao nimalo lakši.

Za veliku većinu običnih ljudi koji žele da se legalno i slobodno kreću, modernizovanje ličnih dokumenata i jačanje graničnih kontrola još uvek nisu doneli i smanjenje birokratskih prepreka. U međuvremenu, krijumčarski kanali su i dalje otvoreni zahvaljujući sofisticiranim kriminalnim mrežama i visokoj potražnji za jeftinom radnom snagom u EU.

Riza i njegovo putovanje

Pogledajmo primer Rize, 31-godišnjeg Bošnjaka iz zabačenog gradića Berane u Crnoj Gori. Riza je napustio Jugoslaviju 1999. godine kako bi izbegao da bude mobilisan u srpskoj vojsci tokom sukoba na Kosovu – sukoba u kome on nije želeo da učestvuje.

Zajedno sa grupom od desetak muškaraca iz nekoliko bivših jugoslovenskih republika, kojima je bila zajednička jedino želja za bekstvom iz razorene zemlje, Riza je najpre došao u Sarajevo, gde je podneo prijavu za izbeglički status u Nemačkoj. Nakon više meseci bezuspešnih poseta ambasadi, povezao se sa krijumčarima ljudi kojima je platio da ga prebace u Uniju.

„Putovali smo skoro nedelju dana, uglavnom autobusom i različitim kamionima kroz Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju“, priseća se Riza. „Spavali smo u improvizovanim šatorima skrivenim u šumi, ili u kamionima. Posle više sati hodanja prešli smo granicu i kroz šumu prešli u Italiju.“

Krijumčari su ih ostavili pored Venecije, gde su Riza i još dvojica imigranata platili taksisti da ih preveze do Milana. Potom su nastavili vozom do Liona u Francuskoj, njihovom željenom odredištu.

Francuska policija ih je uhvatila u vozu i poslala nazad u Italiju. Riza je još jednom pokušao da uđe u Francusku vozom iz Italije, ali je potom odustao i zatražio od poznanika da ga preveze od Milana do Frankfurta. U Nemačkoj je imao više sreće i danas sa ženom i detetom živi u Visbadenu, gde je dobio pravo na stalni boravak.

Rizi se pridružio i prijatelj, Edin Beganović, još jedan od crnogorskih Bošnjaka iz Berana. Edin je napustio svoj dom 1992. godine, kada mu je bilo samo 18 godina, sa 1.000 nemačkih maraka u džepu (oko 500 evra) koje je ukrao od svog oca, zajedno sa pasošem svog brata. Ilegalno je ušao u Nemačku iz Češke Republike i došao do Visbadena, gde su mu rođaci pomogli da reguliše svoj status.

Ove dve životne priče su tipične za više od 23.600 osoba iz Srbije i Crne Gore koje su samo u 1998. i 1999. godini ilegalno ušle u Nemačku.

Sudeći po podacima nemačkog odeljenja za useljenike i izbeglice, broj registrovanih ilegalnih imigranata u Nemačkoj danas iznosi oko 100.000, što je znatno manje od najvećeg broja zabeleženog za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih godina prošlog veka. Nemačka policija je u 2003. godini registrovala samo 2.573 ilegalna useljenika iz regiona zapadnog Balkana.

Međutim, ovi zvanični podaci verovatno su manji od stvarnog broja imigranata koji sa Balkana svake godine dolaze u Nemačku, od kojih mnogi nikada ne budu uhvaćeni, primećeni ili registrovani.

Bez mogućnosti legalnog ulaska u zapadnu Evropu, svake godine postojani priliv iseljenika sa Balkana pribegava „alternativnim“, ilegalnim kanalima kako bi dospeo do željenog odredišta i pronašao posao.

Efikasno sredstvo protiv ilegalnih useljenika?

Vlade članica Evropske unije insistiraju da sadašnji rigorozni vizni režim služi svrsi, iako nije savršen. Neobezbeđene granice balkanskih država, nedelotvorni pravosudni sistemi i endemska politička korupcija predstavljaju razloge za održavanje striktne kontrole nad ulaskom stanovnika ovog regiona u EU, navode zvaničnici.

Ipak, veliki broj ilegalnih imigranata sa Balkana – i iz drugih zemalja – naveo je pojedine stručnjake za imigraciju da dovedu u pitanje smisao održavanja strogog viznog režima.

Oni smatraju da vize i rigorozna politika imigracije nisu eliminisali fenomen ilegalnih imigranata i da od njih koristi imaju samo krijumčari. Takođe, oni tvrde da sadašnji režim u stvari nagrađuje one koji ilegalno uđu u zemlje Evropske unije, istovremeno otežavajući ulazak legitimnih posetilaca.

„Nema dokaza da vizni režim donosi bilo kakvu korist, jer vize ne zaustavljaju imigraciju“, kaže Rajhart Kluček iz Panevropske unije Austrije sa sedištem u Beču.

„Takozvana šengenska granica postala je nova gvozdena zavesa, mada je tehnička oprema kojom se danas kontrolišu šengenske granice daleko naprednija od bilo čega što je postojalo u vreme stare gvozdene zavese“.

Sa ovom ocenom se slaže i Lorenco Truko iz Udruženja za pravne studije imigracije u Torinu koje pruža pravnu pomoć imigrantima u Italiji. On smatra da nisu tačne „teorije o invaziji iz istočne Evrope koja će uslediti u slučaju ukidanja viza“ i tvrdi da ljudi „neće dolaziti ilegalno“ ako imaju pravo da dođu i odu kad god požele.

Mogućnost relativno lakog pronalaženja posla sigurno predstavlja najvažniji razlog zbog kojeg mladi ljudi iz siromašnijih balkanskih država žele da okušaju sreću na Zapadu – bez obzira da li imaju odgovarajuće dokumente ili ne.

Riza i Edin objašnjavaju da se ilegalni imigranti u svojoj novoj domovini obično drže zajedno i pomažu jedni drugima. „Nije lako pronaći posao na crnom tržištu. Potrebno je poznavati nekoga“, kaže Edin. „Poslove nam obično daju „naši ljudi“ (bivši Jugosloveni) koji žive ovde legalno – vrlo retko Nemci“.

Radićemo poslove koje vi nećete

Doseljenici obično rade one poslove koje lokalno stanovništvo ne želi da radi. Većina takvih radnih mesta nalazi se u oblasti građevinarstva, uslužnih delatnosti, poljoprivrede ili u proizvodnji. Žene imaju još manje izbora. Kako kaže Edin, često se to svodi na “poslove konobarica ili prostitutki“.

Useljenička politika Nemačke ima dva težišta. Usredsređena je na kontrolu nacionalnih granica i česte provere putnika u vozovima, na stanicama, aerodromima i u lukama i, drugo, na kontrolu poslodavaca, kako bi se sprečilo zapošljavanje ilegalnih useljenika.

Ipak, Edin tvrdi da mnogi poslodavci lako izbegavaju ovu vrstu kontrole. Najčešće postoji dogovoreni scenario u slučaju da nešto pođe naopako i da dođe do upada policije. „Radnici imaju dogovor sa šefom da ga ne odaju, u slučaju da budu uhvaćeni, već da izmisle šefa koji ne postoji“, objašnjava on.

Holk Štobe iz Zuma, organizacije koja prati politiku zapošljavanja u Nemačkoj, tvrdi da nema koristi od kažnjavanja poslodavaca koji koriste ilegalne radnike. „Potražnja za ovim radnicima može opasti samo u slučaju da useljenici dobiju ista radna prava i iste privilegije kao i svi drugi radnici“, smatra on.

Nedavno je Evropska komisija usvojila predlog za kažnjavanje poslodavaca koji zapošljavaju ilegalne useljenike. Međutim, Štobe tvrdi da ni ovaj potez neće imati efekta. „Uzroci ilegalnog useljavanja i dalje postoje, bez obzira na kazne koje prete poslodavcima“, objašnjava on. „Povećana kontrola može samo povećati pritisak na useljenike bez odgovarajućih dokumenata i primorati ih da rade za minimalnu platu na najtežim radnim mestima“.

Iako većina mladih iseljenika sa Balkana obično pokušava da uđe u Nemačku ili Austriju, sve veći broj kreće ka mediteranskim zemljama poput Italije i Španije, privučen njihovom ekonomskom ekspanzijom i liberalnijim imigracionim propisima.

Italija, Španija i Portugalija su imale svoje kampanje legalizacije boravka u redovnim intervalima na osnovu kojih su neke kategorije ilegalnih imigranata mogle da steknu stalno pravo na boravak ili državljanstvo.

Albanci već dugo odlaze u Italiju, uglavnom zbog geografske blizine, i njih 200.000 čini veliki deo od ukupno 800.000 ilegalnih imigranata koliko se procenjuje da ih danas ima (prema brojkama Evropske komisije iz maja 2007. godine). Oko 12.000 Albanaca tamo odlazi svake godine. Za razliku od toga, iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Italiju odlazi oko 3.600 imigranata godišnje.

U poređenju sa drugim evropskim zemljama, Italija je relativno tolerantna prema pridošlicama, a javnost generalno ima pozitivno mišljenje o njihovom uticaju na ekonomiju zemlje. Prema zakonu iz 2002. godine, usvojen sistem kvota koji omogućava da nekoliko hiljada ilegalnih imigranata svake godine reguliše svoj status – ako mogu dokazati da imaju siguran posao u nekoj italijanskoj kompaniji.

Ipak, Mikele Kurto, iz organizacije Terra del Fuoco (Vatrena zemlja) koja radi sa imigrantima, insistira da su italijanski propisi manje velikodušni nego što to zvuči; malo ilegalnih imigranata je u poziciji da dokažu kako imaju redovan posao, tvrdi on. Što se tiče onih koji žele da uđu u zemlju, oni uopšte nemaju koristi od sistema kvota. „Kako mogu ljudi iz Afrike pronaći posao ovde, kad ne postoji takva mogućnost [pronalaska posla] preko naših ambasada?“, pita on.

Kurto kaže da se sistem naveliko zloupotrebljava, pri čemu se poslodavci pretvaraju da nude radna mesta imigrantima koji žive u inostranstvu, a zapravo ti navodno potencijalni imigranti već godinama rade u Italiji.

„Ovi ilegalni imigranti moraju otići u svoje matične zemlje kako bi prikupili potrebna dokumenta tamo“, objašnjava Kurto. „Nakon što ih dobiju, ponovo se prijavljuju za vizu i radnu dozvolu u Italiji – kao da nikada ranije tamo nisu radili!“.

Krijumčari – u defanzivi, ali ne i poraženi

Vlade zemalja zapadnog Balkana znaju da moraju obezbediti svoje granice bolje i suzbiti korupciju i organizovani kriminal kako bi uspostavile bezvizni režim sa Evropskom unijom.

Sve zapadnobalkanske zemlje morale su da potpišu sporazume o readmisiji, uvedu sisteme integrisane kontrole granica, izdaju nova biometrijska lična dokumenta, prilagode svoje zakone o stranim državljanima i azilu, te usklade svoje vizne politike sa onima koje su primenjuju u Evropskoj uniji. Osim ispunjavanja ovih konkretnih uslova, zemlje zapadnog Balkana takođe treba da ostvare značajan napredak u oblastima vladavine prava, reforme pravosuđa, borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Zemlje u regionu se nalaze u različitim stadijumima ove mukotrpne borbe. Makedonija je prva započela sa izdavanjem novih biometrijskih pasoša u aprilu, na primer, ali još uvek nije uvela integrisani sistem kontrole granica.

Srbija dobrano zaostaje za Makedonijom, ali joj je uloga zemlje koja je najviše kasnila u regionu donela izvesne koristi. „Pošto je Srbija bila poslednja zemlja koja je započela ove pregovore [o viznim olakšicama], izvukla je pouke iz stečenog iskustva drugih zemalja u regionu“, kaže Ivana Đurić iz Kancelarije Vlade Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji.

Od zemalja se takođe očekuje da pokažu konkretne rezultate u borbi protiv krijumčara ljudi koji imigrante sa Bliskog istoka i udaljenijih regija prebacuju u zapadnoevropske zemlje preko Balkana. U Makedoniji, dva opsežna suđenja u vezi sa krijumčarenjem imigranata okončana su ove godine okrivljujućim presudama i kaznama od ukupno 260 godina zatvora za 65 optuženih lica.

Prema podacima makedonske kancelarije Međunarodne organizacije za migracije (IOM), broj ljudi koji se krijumčari kroz zemlju je opao tokom proteklih godina. Od 2000. godine, IOM je registrovao ukupno 771 slučaj krijumčarenja ljudi u Makedoniji. Najveći broj slučajeva je zabeležen 2001. godine, ali je došlo do naglog pada 2005. godine kada su registrovane samo četiri žrtve.

Uprkos nedavnim neuspesima, krijumčarske bande su još uvek aktivne zahvaljujući sopstvenom, veoma uspešnom obliku prekogranične saradnje. Ovako to opisuje Riza: „Lokalne osobe u svakoj zemlji su zadužene za svoj deo puta. Oni su dobro koordinirani i imaju izuzetnu saradnju; ne postavlja se tu pitanje nacionalnosti, etničkog porekla ili bilo čega drugog. Jedino merilo je novac“.

Gotovina je uistinu pokretačka snaga ove žilave delatnosti. Edin se priseća da su tokom devedesetih ilegalni imigranti plaćali po 500 nemačkih maraka (oko 250 evra) ne bili preko bivše Jugoslavije dospeli do Evropske unije. „Mnogi ljudi su se time bavili u to vreme, uglavnom Albanci i Srbi“, dodaje on. „I ja sam prebacivao ljude iz Češke Republike u Austriju kroz šume čitav jedan mesec“, dodaje on.

Naknade za pribavljanje lažnih dokumenata su znatno više. Dileri naplaćuju od nekoliko stotina do čitavih 3.000 evra za falsifikovani pasoš neke od zemalja Evropske unije, šengensku vizu ili putni dokument Evropske unije. „Dileri obično naprave fotografiju za dokumenta, skeniraju je i ubace je na pasoš sa šengenskom vizom“, poverava se bivši policajac sa skopskog aerodroma. „Koriste nekoliko imena više puta. Aerodromska policija zna za njih, ali i oni su umešani [u prevare], pa ih puštaju“, nastavlja on.

„Policajac dobija poziv da pusti nekoga određenog dana. Sledećeg dana on uzima novac za uslugu, što može iznositi do 700 ili 800 evra. Posle toga se to podeli sa višim oficirima i komandirima. Svi dobijaju svoj deo“.

Edin se priseća kad je kupio lažni slovenački pasoš, ličnu kartu i vozačku dozvolu za oko 800 evra u Srbiji. Te dokumente je koristio za putovanja u Nemačku iz Grčke, koju je izabrao kao početnu tačku za svoje putovanje „jer je tako bezbednije – Grčka nema tako striktnu kontrolu kao druge zemlje Evropske unije“. Putovao je do Soluna kolima i potom se ukrcao na let do Frankfurta koristeći svoj novi slovenački pasoš.

Putovanje avionom uz korišćenje krivotvorenih putnih dokumenata je „najčistiji“ način da se u Evropsku uniju uđe ilegalno. Jeftinije je ući preko graničnih prelaza, ali je manje bezbedno. Koriste ih najčešće krijumčari ljudi koji prebacuju emigrante sa udaljenih teritorija, poput Kurdistana, Indije ili Kine. Mnoge od ovih ljudi krijumčari prevare, te provedu dve ili tri godine radeći u Albaniji ili Makedoniji pre nego što uopšte dospeju do Evropske unije, kako tvrdi Kire Todorovski iz Komisije Vlade Makedonije za borbu protiv krijumčarenja ljudi i nelegalnu migraciju.

„Oni moraju da nadoknade novac za ilegalno prebacivanje tako da rade za krijumčare, zarađujući tek toliko da prežive“, dodaje on.

Ne želimo „lakše“ vize, hvala

U septembru 2007. godine, Evropska komisija je potpisala sporazum o viznim olakšicama sa Albanijom, Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Srbijom. Na snagu će stupiti u januaru 2008. godine, a izvesnim kategorijama ljudi će pojednostaviti dobijanje viza, uključujući one na duži rok i sa više ulazaka u Evropsku uniju.

„Implementacija ovog sporazuma će pružiti Komisiji mogućnost da započne dijalog o mogućem bezviznom režimu za građane zapadnog Balkana u budućnosti“, rekao je Franko Fratini, komesar Evropske unije za pravosuđe, unutrašnje poslove i bezbednost, nakon ceremonije potpisivanja dokumenta u Briselu.

Mada je ovo dobra vest za region, Ditmir Bušati, albanski ekspert međunarodnog prava u Tirani, upozorava da ova promena nije tako značajan proboj kako bi to moglo izgleda. Bušati ukazuje na činjenicu da postoji distinkcija „između olakšane procedure za dobijanje vize i istinske liberalizacije“. Ono što se nudi pojedinima sa zapadnog Balkana sada je lakši pristup vizama – a ne njihovo ukidanje.

Agneza Rusi, koja je zadužena u makedonskom Ministarstvu inostranih poslova za odnose sa Evropskom unijom, kaže da balkanske države, uključujući Makedoniju treba više da rade kako bi ispunile uslove Evropske unije jer ne treba da prihvate olakšane vizne procedure kao svoju konačnu nagradu. „Jednostavnija procedura dobijanja viza je samo prelazna faza; mi ne želimo vizne olakšice nego ukidanje viza“, naglašava ona.

„Balkan i posebno Makedonija ne predstavljaju pretnju zemljama u Evropskoj uniji“, dodaje Rusi. „Mi smo na dnu liste za azil i ilegalnu migraciju. Pokušavamo da im objasnimo [Evropskoj uniji] kako su njihovi strahovi nerealni, kako mi ne predstavljamo pretnju, i ukazujemo im koliko je to frustrirajuće za mlade ljude koji ne mogu nigde putovati“.

Doris Pak, poslanica u Evropskom parlamentu i specijalista za Balkan, se slaže. Ona opisuje vizni režim, pogotovo onaj koji se primenjuje na Balkan, kao kontraproduktivan – kako za region tako i za Evropu. „On sprečava obične građane da prelaze granice i ulaze u Evropsku uniju, te gradi neku vrstu zida oko Unije“, kaže Pakova, dodajući da mladim ljudima izvan „zida“ takođe uskraćuje priliku da stvore bilo kakvu sliku o Evropskoj uniji.

„Skoro 80 odsto mladih ljudi iz jugoistočne Evrope nikada nije bilo u zemljama EU. Kako onda mogu imati evropsku viziju?“.