Evropa i dalje nedostupna za siromašne Albance

Sofie Palija i njen muž Nikole proveli su ovog leta puno vremena razmišljajući o tome koji bi prosac bio najbolji muž za njihovu 16-godišnju kćerku. Od njihovo šestoro dece, dva sina već rade u Italiji i šalju oko 500 evra kući svakog meseca. Ove novčane doznake su ključne važnosti i već su pomogle roditeljima ova dva momka da se izvuku iz zamke mukotrpnog neproduktivnog rada na imanju u planinama. Sada žive u siromašnom predgrađu Skadra.

Njihova najstarija kćerka je takođe u inostranstvu. Udata je i živi u Etlborou u Sjedinjenim Američkim Državama, a nešto mlađa kćer je verena za čoveka iz Bronksa u Njujorku. „Nadam se da će se i najmlađa udati za nekoga u inostranstvu“, uzdahuje Sofie, misleći na svoju šesnaestogodišnju kćerku. „Samo Bog zna koliko nam je teško ovde!“

Nakon nevolja i nemira tokom devedesetih, albanska privreda raste po stopi od sest do sedam odsto godišnje, izbavljajući mnoge iz kandži krajnjeg siromaštva, stvarajući krhku srednju klasu i čineći malobrojne veoma bogatim ljudima. Međutim, brzi tempo albanskog razvoja zaobišao je porodice poput Palijevih. One još uvek spas od siromaštva i bede vide u emigraciji.

Nedavno je Evropska unija saopštila da će ukinuti neka ograničenja u okviru viznog režima za putnike iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Srbije, što će olakšati proces dobijanja putnih viza za kraće boravke u zemljama Evropske unije za određene kategorije ljudi. Ipak, ove promene neće koristiti siromašnim porodicama poput Palijevih, čiji članovi nemaju potrebne kvalifikacije i veze. Oni će se kao i ranije suočavati sa istim preprekama pri pokušaju da se dokopaju Zapada, i biće primorani da koriste iste trikove ne bi li ih savladali.

U međuvremenu, kritičari predloga Evropske unije kažu da nedavno uvedene vizne olakšice mogu, na kraju, ojačati nove podele u balkanskim društvima, jer će pogoršati situaciju onih kojima je najgore, a pomagati onima kojima je pomoć najmanje potrebna.

Srednja klasa – već joj dobro ide

Novi vizni režim Evropske unije će svakako koristiti srednjoj klasi i kvalifikovanim radnicima.

Za poslovne ljude, akademski obrazovane i novinare proces dobijanja viza za kraće boravke i više ulazaka u zemlje Evropske unije bice jednostavniji, što znači da neće morati da pribave tako puno dokumenata kao što su izvodi sa bankovnih računa, dokazi o vlasništvu nad nekretninama, radne knjižice, hotelske rezervacije i putne karte kada traže dopuštenje da uđu u zemlje članice Unije. Nova pravila koja će olakšati visokokvalifikovanoj radnoj snazi da lakše dobija boravišne i radne dozvole trebalo bi uskoro da stupe na snagu u okviru ovog paketa.

U okviru režima viznih olakšica postavice se novi limiti za vreme potrebno za obradu zahteva za izdavanjem vize, što će podnosioce zahteva postedeti ponižavajućeg čekanja u redovima ispred konzulata. Takođe će se naknada za izdavanje vize skresati sa 60 na 35 evra. Studenti i penzioneri više neće morati da plaćaju izdavanje vize.

Sporazum o viznim olakšicama stupiće na snagu u januaru 2008. godine, a odnosi se na Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju i Makedoniju. Do njega se došlo nakon koraka koje su sve ove države preduzele u cilju sprečavanja ilegalne emigracije njihovih državljana ka zemljama Evropske unije. Ipak, do uvođenja bezviznog režima sa EU, kome sve ove zemlje teže, nece doci još neko vreme.

Franko Fratini, komesar EU za pravosuđe koji je pomogao pri izradi ovog dokumenta, kaže da je ovaj dogovor prvi korak ka sporazumu kojim će se u potpunosti ukinuti vize.

Međutim, Kosta Barjaba, politički analitičar koji radi za albansku vladu, kaže da će vizne olakšice najviše koristiti onima kojima je ta vrsta pomoći najmanje potrebna. „Srednja klasa već je imala mogućnost da putuje“, tvrdi on. „Upravo su oni bez kvalifikacija i veza ti kojima to najviše treba, a za koje će biti sve teže da dobiju vize“.

Barjaba misli na ljude poput Arjana Stajke, 37-godišnjeg kompjuterskog programera koji sada radi u porodičnoj građevinskoj firmi. On je produkt sve brojnije srednje klase, a u inostranstvo putuje za praznike i na odmor, ili odlazi na kratka poslovna putovanja. Zadovoljan je svojim poslom u Albaniji. Stajka nije više neobičan primer u Albaniji ovih dana. Lepo obučeni mladići u elegantnim barovima iz kojih se čuje muzika sa Zapada danas su uobičajen prizor u albanskoj prestonici Tirani. Potražnja za novim stanovima nije se smirila još od devedesetih zbog čega je grad poprimio izgled ogromnog gradilišta.

Zbog rasta potrošnje gradi se sve više tržnih centara koji se množe kao pečurke posle kiše. Sve je više ljudi koji kupuju kuće za odmor na jadranskoj obali. Sve je brojnija grupa milionera, pretežno uspešnih preduzetnika, što je takođe posledica naglog rasta, a pogotovo u privatnom bankarskom sektoru.

Pokazatelj eksplozivnog rasta raspoloživog prihoda u Albaniji svakako je i sve veći broj porodica koje troše značajne sume novca na obrazovanje svoje dece u inostranstvu. Više od 50.000 mladih studiralo je na italijanskim univerzitetima tokom proteklih deset godina, a veći deo cene njihovog skupog obrazovanja i životnih troškova su pokrile njihove porodice. Još jedan pokazatelj rasta prihoda je agresivnost lokalnih banaka u ponudi hipoteka što je reakcija na ekspanziju tržišta stambenog prostora.

Arjan Stajka je uživao u plodovima ekonomskog uspona u Albaniji tokom proteklih pet godina nakon što je napustio Italiju. I on je, tokom devedesetih, otišao u inostranstvo, preselivši se u Italiju i prijavljujući se kao nelegalni imigrant u trenutku kada je italijanska vlada ponudila „regulisanje“ statusa takvih ljudi u zemlji. Radio je kao konobar u jednom restoranu u severnoj Italiji, studirao je programiranje u Milanu, ali se potom vratio kući pošto se život u Albaniji počeo poboljšavati.

Stajki je sada žao truda koji je ulagao, pokušavajući da pogodi lokalne italijanske običaje. „Započinjete dan radeći stvari i ponašajući se kao Italijani, ali vas to iscrpi“, priseća se on. „Možete govoriti jezik bez greške, ali vi ste ga naučili, a oni su se rodili s njim. Nikada ne uspevate u tome“. On sada srećno živo u Tirani. Okušao se u instaliranju kompjuterskih mreža i vođenju bioskopa i barova pre nego što je počeo da radi kao pomoćnik svog zeta, direktora jedne građevinske kompanije, ugovarajući kupovine građevinskog zemljišta. Njegova putovanja u Evropsku uniju su sada laka i kratka, i to isključivo iz zadovoljstva ili zbog posla.

Zašto je svima bilo tako stalo da odu?

Migracioni putevi koji vode sa Balkana na Zapad bitno su se razlikovali od zemlje do zemlje tokom proteklih godina. Fenomen je bio znatno manje prisutan u Sloveniji, koja je već članica Evropske unije, ili u relativno prosperitetnoj Hrvatskoj, nego u Bosni i Hercegovini, Albaniji ili na Kosovu.

Ove zemlje su „izvozile“ između 20 i 30 odsto svog stanovništva. Otprilike jedan od pet kosovskih Albanaca živi i radi u inostranstvu, na primer. Takve brojke su uporedive samo sa onima iz Jermenije ili Moldavije među zemljama bivšeg komunističkog bloka.

Srbija i Crna Gora su takođe među 20 zemalja u kojima novčane doznake iz inostranstva čine više od jedne desetine nacionalne ekonomije, sudeći prema podacima iz studije Svetske banke od 2006. godine. Ipak, Albanija je najdramatičniji primer ekonomske migracije.

Rasel King, direktor Centra za istraživanje migracija u Saseksu, Velika Britanija, poredi je sa masovnom migracijom Iraca u Ameriku i Englesku nakon velike gladi u Irskoj uzrokovanoj slabim rodom krompira između 1845. i 1849. godine.

Malo se koji Albanac usuđivao da pređe granice svoje zemlje tokom komunističke vladavine. Bilo je to ne samo veoma opasno već je i čitavu porodicu izlagalo opasnosti od političkog progona.

Nakon sloma komunističkog režima, ekonomija se doslovce raspala, te su svi poželeli da pobegnu što dalje. „Za Albance, odlazak iz zemlje nije bio izbor“, kaže Džejms Korovilas, ekonomista sa Univerziteta Zapadne Engleske koji proučava efekte migracija. „Oni su to morali da urade. Nije im ništa drugo ostalo“.

Do tog trenutka, Albanija je bila izolovana od spoljnjeg sveta čitavih 50 godina. Odjednom, zemlja je bila preplavljena zavodljivim slikama bogatstva sa italijanskih televizijskih stanica čiji se signal mogao hvatati na novim televizorima u albanskim domovima. Čim su granične barijere pale, Albanci su iskoristili priliku i krenuli u svet.

Neki su se peli preko planinskih prevoja hitajući ka Grčkoj ili bi se otisnuli ka italijanskoj obali na trošnim brodovima. Mnogi su do Italije stizali u oronulim gumenim čamcima, noseći falsifikovane pasoše i lične karte koje bi kupovali pre nego što bi krenuli ka drugoj obali, izdajući se za albanske izbeglice s Kosova koje su tada bežale od srpskog progona.

Danas, od oko ukupno četiri miliona Albanaca, jedan milion živi u inostranstvu.

Suočene sa ovim masovnim egzodusom, albanske vlasti su malo toga mogle da učine. Ponovno zatvaranje granica nije dolazilo u obzir. Projekat u okviru koga je nuđeno nekoliko stotina sezonskih radnih mesta u Nemačkoj početkom devedesetih je propao pošto su neki od onih koji su se prijavili za taj posao iskoristili priliku da odu u Nemačku nestavši potom zauvek. Neki skorašnji projekti u okviru kojih su se nudile privremene radne dozvole za rad u Argentini na farmama ili u francuskim vinogradima takođe su doživeli neuspeh.

Paulin Palija, najstariji sin, pridružio se egzodusu iz Albanije u to vreme. Koristeći gumeni čamac, dokopao se italijanske obale 1998. godine, kad mu je bilo samo 17 godina, kupivši prethodno ličnu kartu jednog Albanca sa Kosova na crnom tržištu u Skadru. Kad je italijanska policija uhvatila njegovu grupu na obali, prijavio se pod novim imenom, a policiji je rekao kako želi da se pridruži svojim rođacima u Nemačkoj. On i još nekoliko žena bili su među malobrojnima iz te grupe koji nisu deportovani u Albaniju tog istog dana. Promenio je nekoliko radnih mesta na gradilištima, a kada sam ga susreo ovog leta u Barberinu, malenom gradu blizu Firence, cepao je drva za sardinijske kamine.

U zemljama u koje su uglavnom odlazili, Albance su dočekali nepopularni novinski naslovi o albanskim nasilnim bandama, švercu narkotika i trgovini belim robljem. Štampa širom Evrope je vrvela od priča o brutalnim zločinima koje su navodno počinili Albanci: siledžije koje spaljuju brade pravoslavnih sveštenika u grčkim planinama, prodaja kokaina i svodništvo u Italiji. Reč „Albanac“ je poprimila sumorne konotacije i u Italiji i u Grčkoj.

Ne misle svi da je ovaj stereotip o čitavoj naciji zaslužen ili tačan. Jedan italijanski levičarski novinar, Đan Antonio Stela, uporedio je ovu odbojnost i neprijateljstvo sa rasizmom koje su i sami italijanski emigranti iskusili početkom 20. veka u svojoj knjizi iz 2002. godine – Horde: Kad smo mi bili Albanci.

„Iznenađujuće je da talas imigracije nije splasnuo iako je domaće okruženje bilo tako neprijateljski nastrojeno“, primećuje Rasel King.

Radna mesta – a ne kontrola – će zaustaviti odliv ljudi

Zapadnobalkanske vlade morale su da iskažu svoju odlučnost da zaustave ilegalnu emigraciju iz svojih zemalja, pojačavajući uglavnom kontrolu svojih granica i unapređujući bezbednost viznog režima, da bi sklopile bolji sporazum sa Briselom o viznim olakšicama.

Ukoliko vlade u regionu učine vidljive napore da smanje nelegalnu emigraciju i unaprede matične privrede, kaže Brisel, biće lakše uvesti vizne olakšice za protok ljudi iz regiona ka zapadnim zemljama.

Albanija, koja je imala teškoća da kontroliše korišćenje i kretanje gumenih čamaca kojima se krijumčare ljudi, u potpunosti je zabranila njihovu upotrebu. Ona je bila i prva evropska zemlja koja je pristala da prihvati natrag ljude koji su do Evropske unije stigli preko njene teritorije. Vlada je dodatno uvela kompjuterizovane granične punktove i obavezala se da će svim građanima izdati lične karte – što je problem prisutan još od devedesetih – u roku od godine dana.

Treba prevaliti dug put, međutim, do uspostavljanja efikasne granične kontrole koja zadovoljava standarde. Na planinskom prevoju gde se nalazi granica sa Crnog Gorom, u selu Murićan, solarni paneli obezbeđuju električnu energiju kojom se napajaju dve barake u kojima se nalazi albanska pogranična policija. „Zahvaljujući solarnim panelima, kompjuteri rade“, objašnjava policajac. Šta se, pak, dešava noću? „Nema struje“, priznaje on.

Mada albanska privreda raste, ona se suočava sa ozbiljnim preprekama, što znači da je malo verovatno da će u bliskoj dućnosti uspeti da zaustavi odliv sopstvenog stanovništva.

Jedan od problema su restrikcije struje. Zemlja ne može da zadovolji narastajuću potražnju domaćinstava za električnom energijom. Potrošnja domaćinstava trenutno čini oko 70 odsto ukupne potrošnje u zemlji, koja u proseku raste za oko deset odsto godišnje. Ako privreda nastavi da raste, potražnja za električnom energijom će se u najmanju ruku udvostručiti, ali zemlja ima ograničen kapacitet za uvoz struje zbog loše konekcije sa regionalnom elektroenergetskom mrežom, pri čemu je potencijal za domaću proizvodnju takođe ograničen.

Nezaposlenost je ostala na nivou od 12 odsto tokom protekle tri godine. Najmanje jedan milion Albanaca od ukupno tri miliona živi u siromaštvu. Uglavnom su skoncentrisani u ruralnim oblastima gde su parcele koje obrađuju veoma male, što je posledica postkomunističkih zemljišnih reformi, te je produktivnost mala.

Nedostatak inostranih investicija i dinamičnijih industrijskih aktivnosti, u međuvremenu, je ograničio rast novih preduzeća. Malo koje preduzeće zapošljava više od četiri čoveka, kako to tvrdi Lois Labrianidis sa Solunskog univerziteta.

Zarade su u proseku najniže u regionu. Prema podacima ogranka MIGA Svetske banke, prosečni albanski radnik sa višim ili visokim obrazovanjem zaradio je prošle godine oko 8.100 dolara, a kvalifikovani radnik – oko 3.500 dolara, dok su odgovarajuće brojke u susednoj Makedoniji respektivno – 14.000 i 5.700 dolara.

Ilir Gedeši iz Centra za ekonomske i socijalne studije u Tirani (CESS) kaže da je još uvek veoma malo poverenja u sposobnost države da obezbedi zadovoljenje osnovnih potreba stanovništva. Nije čudno, dodaje on, što mnogi žele da napuste zemlju iz bazičnih ekonomskih razloga, a ne zbog suženog izbora životnog stila ili profesionalnih mogućnosti.

Kritičari nedavno potpisanog sporazuma o viznim olakšicama sa EU tvrde da je logika koja stoji iza dogovora suštinski pogrešna, te da će ponuda Evropske unije samo produbiti podele u društvu i ekonomske probleme jer „bira“ da olakša ulazak u EU najobrazovanijima i najveštijima. „To se dešava sa svim bogatim zemljama“, kaže demograf Korado Bonifaci iz Nacionalnog centra za istraživanje u Rimu. „One uvek žele da dobiju najbolje i najpametnije“.

Oko 40 odsto ljudi koje je CESS intervjuisao nedavno su rekli kako žele da odu u inostranstvo – uglavnom zbog toga što ima tako malo radnih mesta. Samo je 19.000 od 300.000 Albanaca, koji su stupili na tržište rada u proteklih pet godina, dobilo stalno zaposlenje u zemlji. Doduše, mnogo ih više verovatno radi u zoni neoporezovane „sive“ ekonomije.

Skoro se svi ekonomisti slažu da će migracioni pritisci u Albaniji popustiti tek kada albanska ekonomija počne da otvara nova radna mesta i nudi zarade koje bi se makar mogle porediti sa onima na Zapadu, što se neće desiti još najmanje jednu deceniju.

Ambasade zemalja članica Evropske unije u Tirani prime najmanje 220 000 zahteva za vizama, kaže Ditmir Bušati iz Adženda instituta, istraživačkog centra u Tirani koji je proučavao viznu politiku Evropske unije. On dodaje da se polovina odmah odbaci.

Siromašni Albanci poput porodice Palia se i dalje nalaze u neugodnom položaju. Nikole i Sofie su proslog maja zatražili američke vize da bi posetili svoju najstariju kćerku u Masačusetsu nakon što su čuli da pati od postnatalne depresije. Sreli su se sa službenikom u američkom konzulatu koji se smešio i govorio dobar albanski, ali je njihove zahteve odbacio, rekavši kako nije uveren da neće ostati duže u Americi kao nelegalni useljenici.

„Nova vizna politika možda neće poboljšati stvari“, primećuje Juli Vulnetari, istraživač sa Univerzitetu u Saseksu, koji je proučavao fenomen migracije iz Albanije.

Takođe, malo je verovatno da će bilo kakva pooštrena kontrola granica suzbiti fenomen ilegalne migracije. Novi kanali se uvek otvaraju, čim se stari zatvore. Prošlog jula je albanska policija uhapsila grupu policajaca koji su otvorili jedan ilegalni kanal za emigrante koji bi u Grčku. Istog meseca, grupa krijumčara, koja je vodila Albance preko Srbije i Hrvatske u Italiju, uhapšena je u Srbiji.

Panos Haciprokopiju, koji je proučavao imigrantske zajednice u Solunu, veruje da kada postoji volja, onda se nađe i način. „Oni koji se suočavaju sa ograničenjima, a žele da odu, uvek će naći će načina da odu“, kaže on.