Ostavština ratnih zlocina ometa pomirenje na Balkanu

Gojko Eraković sa ženom i kćerkom već 12 godina živi u sobici u trošnim barakama u Beogradu koje su ranije bile privremeni smeštaj za građevinske radnike.

Eraković (47), Srbin iz Hrvatske, izbegao je iz rodnog Benkovca 1995. godine, tokom operacije hrvatske vojne operacije „Oluja“ kojom je okončana pobuna etničke srpske manjine u republici.

Eraković smatra da je imao sreće jer je napustio grad pre dolaska hrvatskih snaga. „Oni koji su ostali u svojim kućama bili su uhapšeni“, priseća se on. „Ostalima su kuće zapaljene.“

Više od decenije je prošlo od zaključenja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine kojim je završen rat u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Eraković je jedan od mnogih koji još uvek oseća posledice ratova u bivšoj Jugoslaviji. Na hiljade ratnih zločina iz tih godina još uvek je nerasvetljeno i lako je podleći iskušenju da se krivica pripiše narodima, a ne pojedincima koji su ih počinili. Između zemalja koje su nastale u ovim krvavim sukobima postoji duboko nepoverenje i mnogi njihovi stanovnici, ne samo izbeglice, nerado putuju iz jedne u drugu.

Iako se većina slaže da su političari odgovorni za mitove i predrasude koji leže u osnovi ovakvog stanja – ili da su bar nevoljni da se protiv toga bore, dosta toga je na zahtev međunarodne zajednice učinjeno u pogledu uloge i odgovornosti pravosuđa za utvrđivanje činjenica o sukobima tokom devedesetih. Ova oblast će uskoro u potpunosti biti u rukama lokalnih sudova i u toku su aktivnosti koje treba da obezbede da se to odigra na pravedan i delotvoran način.

Zadatak je zastrašujući, ako se ima na umu njihov dosadašnji učinak. Srbi iz Hrvatske strahuju zbog čitavog talasa suđenja u odsustvu održanih u hrvatskim sudovima tokom ranih devedesetih, čiju valjanost osporavaju i mnogi pravni stručnjaci. Zbog svega ovoga, iako u Beogradu teško živi, Eraković ne želi da se vrati u Hrvatsku strahujući od optužnice za navodne ratne zločine. „Dvojica mojih prijatelja su uhapšeni zbog navodno počinjenih ratnih zločina i oslobođeni su posle nekoliko meseci“, priseća se on. „Ne želim da se to dogodi i meni.“

Rešavanje ovog problema predstavlja jedan od ciljeva najnovijih aktivnosti regionalnih tužilaca, koji zajednički pokušavaju da pronađu način za prevazilaženje čitavog niza problema vezanih za državljanstvo i prebivalište. Po svemu sudeći, ostvaren je određeni napredak u otklanjanju zastoja prouzrokovanog propisima o ekstradiciji koji su brojnim osumnjičenima omogućili da uzimanjem dvojnog državljanstva izbegnu suđenje.

Ipak, postoje i oni koji misle da su ostvareni rezultati nedovoljni, kriveći za to nedostatak političke volje, a ne pravna pitanja. S obzirom na to koliko su osetljiva pitanja suvereniteta, ne treba očekivati dramatičan napredak u ovoj oblasti. Bilo je potrebno da se odigra teroristički napad na Njujork 11. septembra 2001. godine, kako bi se kreirala svest o novoj, međunarodnoj prirodi zločina i pokrenula inicijativa za ublažavanje ekstradicionih propisa između čvrsto integrisanih, savezničkih i miroljubivih država Evropske unije, kao i za međusobno otvaranje njihovih pravosudnih sistema.

Konačno, stručnjaci veruju da ova saradnja zavisi od poverenja u pravosuđe drugih zemalja. Iako poverenje između nekadašnjih neprijatelja na Balkanu još uvek predstavlja retkost, ono je istovremeno od najvećeg značaja jer je najvažniji preduslov za uklanjanje nevidljivih barijera koje ograničavaju slobodu kretanja.

„Domaća“ suđenja za ratne zločine – faktor poverenja

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji ostavili su najsnažnije posledice u tri, danas nezavisne, države – Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji.

Bosna je najteže bila pogođena sa oko 100.000 poginulih i 14.000 nestalih, prema podacima nezavisnog Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), odnosno Misija OEBS-a u Hrvatskoj procenila je da broj žrtava rata u Hrvatskoj iznosi oko 13.000, dok je nestalih više od 2.000. Nepoznat je broj srpskih vojnika koji su poginuli u ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, ali organizacije kao što su beogradski Centar za humanitarno pravo procenjuju da ih ima na hiljade.

Najveći broj najznačajnijih do danas održanih suđenja za ratne zločine počinjenih tokom ovih ratnih sukoba organizovan je u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu.

Međutim, ti procesi su malo doprineli pomirenju i stvaranju široko prihvaćene istine o nedavnoj prošlosti, što se delimično može pripisati činjenici da su održani daleko od regiona u kojem su zločini počinjeni. Sa druge strane, stručnjaci tvrde da su vladajuće elite u sve tri zemlje neprestano politizovale i podrivale rad suda.

Regionalni sudovi će 2010. godine, kada Haški tribunal prestaje sa radom, preuzeti na hiljade nedovršenih predmeta. Pojedini stručnjaci se nadaju da će to predstavljati pozitivan pomak jer prenos ovih slučajeva može podstaći ljude da objektivnije posmatraju presude za ratne zločine.

U međuvremenu, pravosudni zvaničnici u regionu već nekoliko godina pokušavaju da ostvare bolju saradnju između sudova u Bosni, Srbiji i Hrvatskoj. Ova saradnja predstavlja neophodan preduslov za procesuiranje zločina, s obzirom na to da su sve ove zemlje u trenutku otpočinjanja rata bile deo jedne države. U većini slučajeva, svedoci, dokazni materijal i, što je najvažnije, osumnjičeni, nalaze se pod jurisdikcijom više različitih država naslednica.

Tokom protekle tri godine održano je na desetine regionalnih susreta i konsultacija od kako su novembra 2004. Lokalne sudije i tužioci došli do zaključka da je nakon zatvaranja MKSJ-a neophodno ostvariti direktnu i institucionalizovanu međusobnu saradnju ukoliko se želi zadovoljenje interesa pravde.

Istaknuta je potreba za uspostavljanjem bezbednijih i boljih uslova za svedoke u procesima u drugim zemljama regiona, što je 2005. godine dovelo do sklapanja trilateralnog sporazuma o deljenju informacija na neformalnoj osnovi uz zaobilaženje dugotrajne pravne procedure koju iziskuju protokoli međudržavne saradnje. Ovaj potez je omogućio pokretanje nekoliko zajedničkih istraga i ostvarivanje redovnog kontakta između kancelarija tužilaca.

Rezultati ovih početnih napora imaju veliki značaj, smatra Veselinka Kastratović, sudski posmatrač iz Centra za mir, nenasilje i ljudska prava iz Osijeka u Hrvatskoj. „Otpočela je funkcionalna saradnja između pravosuđa i policije u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini u oblasti zaštite i dovođenja svedoka u sudove drugih zemalja“, tvrdi ona.

Kastratovićeva je dodala da ovakvi potezi predstavljaju jasnu poruku, upućenu običnim ljudima, da vlade zemalja u regionu istinski nameravaju da se suoče sa nedelima iz prošlosti.

Zamena pasoša i izbegavanje ruke pravde

I pored svega, ovi početni primeri regionalne saradnje još uvek nisu doveli do rešenja dileme o nadležnosti u pogledu osumnjičenih za ratne zločine. Srž ovog problema leži u činjenici da je raspad Jugoslavije omogućio nekadašnjim borcima da uzmu državljanstvo više različitih država, posebno kada se radi o Srbima iz Bosne i Hrvatske u Srbiji i bosanskim Hrvatima u Hrvatskoj.

U Srbiji i Hrvatskoj, zakoni zabranjuju izručivanje sopstvenih državljana, što znači da osobe za kojima su raspisane hrvatske ili, u većoj meri, bosanske poternice, ostaju izvan domašaja sudova. Hrvatske sudije su na samom početku rata odlučile da ovaj problem rešavaju suđenjima u odsustvu.

Ovakva procedura, zabranjena u Bosni, često je korišćena u Hrvatskoj. Prema godišnjem izveštaju Državnog tužilaštva Hrvatske za 2006. godinu, većini od 1.462 osobe koje su nakon 1991. godine optužene za ratne zločine – od kojih je osuđeno 661 – suđeno je in absentia.

Iako je danas u manjoj upotrebi nego ranije, nastavak ove prakse i tajnovitost koja je okružuje sprečavaju mnoge Srbe izbegle iz Hrvatske da se vrate svojim domovima. „Da se vratim i da me uhapse zato što Hrvati kažu da sam bio u pobunjeničkoj vojsci? Ne, hvala“, kaže Dragan Mirković, star 50 godina, izbeglica iz Knina, nekadašnjeg centra odmetnutih Srba u Hrvatskoj.

Mirković je od hrvatske ambasade u Beogradu zatražio odgovor na pitanje da li se njegovo ime nalazi na nekoj od spiskova ljudi optuženih za ratne zločine, ili onih kojima je suđeno u odsustvu, ali ga neodređeni odgovori koje je dobio nisu uverili. „I dalje ne mogu da budem siguran da se moje ime ne nalazi na nekoj tajnoj listi osuđenih Srba“, kaže on.

Jedan od problema predstavlja činjenica da ne postoje pouzdani javni podaci o onima kojima je u Hrvatskoj suđeno u odsustvu. Hrvatska je nedavno najavila da će zvaničan i ažurirani spisak biti javno objavljen u hrvatskoj ambasadi u Beogradu, ali to još uvek nije učinjeno, očigledno zbog toga što vlasti nisu prikupile sve relevantne informacije.

„Veritas“, organizacija sa sedištem u Beogradu koja se bori za prava hrvatskih Srba, objavila je 2004. godine spisak sa 1.993 imena Srba koji su, po njenim saznanjima, osumnjičeni ili osuđeni u odsustvu u hrvatskim sudovima. Izvor ovih podataka nije mogao biti verifikovan. Savo Štrbac, direktor ove nevladine organizacije, tvrdi da zbog toga mnoge izbeglice sa razlogom strahuju od povratka u svoje predratne domove, ali i od putovanja izvan Srbije.

Na osnovu Interpolovih poternica, od marta 2001. godine do danas, u zemljama kao što su Švajcarska, Mađarska, Grčka, Rusija i druge, uhapšeno je i izručeno ili čeka na izručenje više od 60 Srba koje Hrvatska optužuje za ratne zločine.

Suđenja u odsustvu – kontroverzni pristup

Većina pravnih stručnjaka ne voli suđenja u odsustvu, iako ih prihvata kao krajnje sredstvo. Vesna Teršelič iz zagrebačke organizacije „Documenta“ koja se bavi nasleđem rata navodi kako činjenica da optuženi nisu prisutni u sudnici tokom suđenja sasvim sigurno ne doprinosi utisku pravičnosti.

Dražen Tripalo, portparol Vrhovnog suda Hrvatske, tvrdi da primena suđenja u odsustvu omogućava pribavljanje važnih dokaza i očuvanje iskaza svedoka.

Ivo Josipović, profesor prava na Zagrebačkom sveučilištu, kaže da je većina ovakvih suđenja održanih tokom ranih devedesetih prevashodno bila namenjena tome da se umanji patnja porodica žrtava. „Takvi procesi nisu dobri, ali u pojedinim slučajevima, kada je bilo očigledno da optuženi neće biti uhapšeni, porodicama žrtava su pružili određenu satisfakciju“, primećuje on.

Hrvatski državni tužilac naložio je 2002. godine lokalnim tužiocima da više ne zahtevaju takva suđenja bez posebnog odobrenja. Vlasti iz Zagreba su od tada uspele da uhapse mnoge od onih kojima je suđeno u odsustvu i koji su naknadno zatražili i dobili novo suđenje. U brojnim slučajevima, oni su potom proglašeni nevinim.

U međuvremenu, pojedini Srbi kojima je suđeno u odsustvu sada pokušavaju da dobiju novo suđenje, takođe u odsustvu. Edita Rađen-Potkonjak je jedna od njih. Ovoj Srpkinji iz Hrvatske suđeno je 1995. u Županijskom sudu u Zadru zbog navodnog učešća u masovnom ubistvu hrvatskih civila u selu Škabrnja 1991. godine. Osuđena je na 15 godina zatvora.

Ona danas živi u Banja Luci i pokušava da se izbori za obnavljanje suđenja, tvrdeći da je prikupila nove dokaze i svedočenja, te da želi da dokaže svoju nevinost. Međutim, ona želi da to bude učinjeno u njenom odsustvu, što Županijski sud u Zadru odbija da učini.

Dražen Tripalo tvrdi da za to postoje dobri razlozi. „Ako sudija odobri ponovno suđenje u odsustvu i sud donese istu odluku, osuđenik može tražiti i dobiti još jedno ponovno suđenje“, kaže Tripalo. „Teoretski, moglo bi biti i 20 ponovnih suđenja po jednom istom predmetu“.

Misija OEBS u Hrvatskoj, Delegacija Evropske komisije i Vlada Hrvatske razmatrale su uvođenje mehanizma koji bi omogućio sistematsko preispitivanje presuda donetih nakon suđenja u odsustvu sprovedenih u Hrvatskoj. Međutim, do danas nikakva odluka o tome nije doneta.

Postoji li bolji način da se zaobiđe zabrana ekstradicije?

Saradnja između tužilaca za ratne zločine takođe bi trebalo da pomogne u eliminisanju suđenja u odsustvu tako što bi omogućila da slučajevi koji uključuju više država budu formirani i procesuirani u prisustvu osumnjičenih. Ipak, oni insistiraju na tome da sami ne mogu ostvariti takav cilj i traže učešće predsednika svojih zemalja. „Političari moraju pružiti podršku pronalaženju rešenja za ovaj problem“, kaže Bruno Vekarić, portparol srpskog tužioca za ratne zločine, „zato što je to istovremeno i političko pitanje“.

Meri Vajkof, šef Odseka za vladavinu prava pri Misiji OEBS-a u Hrvatskoj, navodi da su regionalni tužioci kroz razmenu dokaza ostvarili izvestan napredak u procesuiranju slučajeva, ali da i pored toga države moraju ukloniti zakonske prepreke koje i dalje značajno onemogućavaju efikasnu međudržavnu pravosudnu saradnju. „Tužioci pokušavaju da budu praktični“, nastavlja ona. „Ali, da bi problem nekažnjivosti bio istinski rešen, potrebna je politička volja i reforma pravosuđa“.

Međunarodne organizacije već dugo zahtevaju od vlada u ovoj oblasti da daju svoju podršku regionalnoj saradnji. Human Rights Watch je 2004. godine, na primer, preporučio da vlade moraju pronaći način za prenošenje optužnica u sudove u drugih zemalja i da je stoga neophodno zaobići zakone koji zabranjuju izručenje sopstvenih državljana. Iako je prošlo tri godine, do toga još uvek nije došlo.

Srbija i Hrvatska su povukle određene poteze kojima bi se rešilo pitanje dvojnog državljanstva. Hrvatski tužilac Mladen Bajić i njegov kolega iz Srbije Vladimir Vukčević potpisali su 2006. sporazum kojim se dozvoljava prenos dokaza, dokumenata i svih drugih relevantnih podataka protiv osumnjičenih koji su u međuvremenu dobili državljanstvo druge zemlje. Na taj način, tužilac koji je primio dokaze može izgraditi slučaj zaobilazeći dvostruku prepreku zabrane ekstradicija i prenosa postojećih optužnica (lokalni zakoni zabranjuju prenos optužnica za teška krivična dela za koje je zaprećena kazna od 10 ili više godina).

Vekarić tvrdi da će ovaj sporazum pomoći sudovima u regionu da preduzmu akciju u slučajevima koji su već godinama blokirani, i ukazuje na ostvarenu saradnju u vezi sa ratnim zločinima počinjenim 1991. godine u selu Lovas, u istočnoj Hrvatskoj. Hrvatska je 2003. godine optužila 18 osoba za ubistva ne-Srba u ovom selu, ali je uspela da uhapsi samo jednog od optuženih. Ostali su se nalazili drugde, uglavnom u Srbiji. U maju 2007. godine, srpska policija je uhapsila preostalu dvanaestoricu, postupajući po dokazima koje je prosledio hrvatski tužilac. Osumnjičenima neće biti suđeno u Hrvatskoj, već pred srpskim Većem za ratne zločine.

Vajkofova se slaže da slučaj Lovas predstavlja primer mogućeg načina prevazilaženja nekažnjivosti, koja je sada posledica zakonske zabrane ekstradicije sopstvenih državljana. „Tužioci su pragmatični“, kaže ona. „Oni su zauzeli stav: ‘Radije ćemo imati suđenje u prisustvu optuženog, čak i ako ono mora da se održi van zemlje, nego da održimo suđenje u zemlji a u odsustvu optuženog’“.

Ipak, ovaj mehanizam nije od velike koristi u slučaju velikog broja osumnjičenih iz Bosne i Hercegovine koji se kriju u Srbiji ili Hrvatskoj, s obzirom da je ova zemlja odbila da potpiše sporazum. Glavni bosanski tužilac, Marinko Jurčević, veruje da osumnjičenima treba suditi tamo gde su zločini počinjeni, a ne u zemljama u kojima borave ili čije državljanstvo imaju. U suprotnom, on strahuje da će doći do situacije u kojoj će bosanski sudovi suditi samo osumnjičenim Bošnjacima, dok bi se većina procesa za zločine počinjene nad Bošnjacima odvijala u inostranstvu. Takav razvoj događaja ne bi doprineo međunacionalnom pomirenju u još uvek podeljenoj državi.

Sa ovim stavom se slaže i Vesna Teršelič. „Bosna želi da dobije priznanje onoga što se dogodilo na njenoj teritoriji tokom rata“, kaže ona.

Vekarić veruje da se njegov kolega iz Bosne nalazi na pogrešnom putu. „Ako tvrdite da ratni zločini počinjeni u Bosni mogu biti izneti pred sud samo u toj državi, time samo poručujete ratnim kriminalcima da ne idu u Bosnu“, kaže Vekarić. On napominje da srpski i bosanski tužioci već sarađuju na drugim pitanjima vezanim za ratne zločine, uključujući i zajedničku istragu o zločinima počinjenim protiv Bošnjaka u Zvorniku, u istočnoj Bosni.

Tokom pregovora između regionalnih tužilaca održanih 2006. godine, mogli su se čuti apeli za sklapanje novog sporazuma o međusobnoj ekstradiciji između sve tri zemlje. Vekarić navodi da to nije bilo moguće zbog odredaba srpskog i hrvatskog ustava.

Ne slažu se svi sa ovom ocenom. Siniša Važić, predsednik Okružnog suda u Beogradu, tumači srpske zakone na drugi način, tvrdeći da ova zabrana u stvari potiče iz običnog zakona koji se može izmeniti daleko lakše od ustava – ako za to postoji politička volja. „Rešićemo problem ekstradicije sa Hrvatskom putem reciprociteta“, predviđa Važić. U međuvremenu, „od najveće je važnosti da svi pravosudni organi u regionu počnu da se ponašaju profesionalno, razvijajući međusobno poverenje“, zaključuje on.

Povratak poverenja je dugotrajan proces

Stručnjaci napominju da izgradnja međusobnog poverenja između država na polju ekstradicije predstavlja dug i mukotrpan proces.

Majkl Kenedi, predsednik Eurojust-a, tela Evropske unije zaduženog za pružanje pomoći u ispitivanju i krivičnom gonjenju kriminalaca koji se kriju u drugim državama, navodi da su problemi u oblasti ekstradicije između država EU prevaziđeni tek nakon šoka koji su prouzrokovali teroristički napadi 11. septembra 2001. godine.

Shodno tome, ministri pravosuđa su 2002. postigli sporazum o stvaranju evropskog naloga za hapšenje, koji danas priznaju, i mogu izdati, sve države članice. „Evropski nalog za hapšenje obavezujući je za svakog sudiju unutar EU i svaka država članica obavezna je da izruči svoje državljane kako bi se protiv njih podigla optužnica i sprovelo suđenje u drugoj državi“, objašnjava Kenedi.

Govoreći o teškoćama koje balkanske zemlje imaju pri suočavanju sa konceptom izručivanja svojih državljana susedima, Kenedi je rekao kako ima puno razumevanja za njihovu zabrinutost. „Ovako nešto se ne može ostvariti preko noći, naročito kada postoje razlike u jeziku i pravnim sistemima“. Uprkos napretku na planu međudržavne pravosudne saradnje u EU, još uvek je prilikom svake takve istrage neophodno uzeti u obzir suverenitet država članica.

Slično tome, Friso Roskam Ebing, portparol evropskog komesara za pravosuđe, slobodu i bezbednost Franka Fratinija, tvrdi da države članice mogu načiniti dodatne korake ka unapređenju saradnje u oblasti borbe protiv kriminala. „U Evropskoj uniji još uvek ima prostora za produbljivanje međusobnog poverenja i ostvarivanje potpune razmene krivičnih dosijea i drugih važnih informacija“, navodi on.

Iako je na Balkanu postignut određeni stepen saradnje između pravosudnih organa iz različitih država, njihovo stanovništvo još uvek smatra da postoji pristrasnost u suđenjima za ratne zločine koja se održavaju u drugim zemljama.

Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik Srbije, iskoristio je ovaj stav javnosti na početku svog suđenja u Hagu, tvrdeći da se radi o suđenju celokupnom narodu. „Tužilac nije optužio samo mene, već je optužio Srbiju, sve Srbe u Srbiji i sve Srbe izvan Srbije koji su me podržavali, i sve ljude u Srbiji koji me i danas podržavaju“, izjavio je on u februaru 2002. godine.

Sa pravne strane gledišta, pojam kolektivne krivice ne postoji u Međunarodnom tribunalu, niti u lokalnim sudovima u regionu. I pored toga, prilikom svakog suđenja najvišim političarima ili generalima, javno mnenje u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj je zauzimalo suprotan stav.

Teršeličeva tvrdi da su sva značajna suđenja dovela do protesta javnosti u zemljama regiona, kao i do diskusije o tome da li je optuženi kome se sudi „naš“ ili „njihov“. Ona ipak veruje da su suđenja pred lokalnim sudovima u određenoj meri omogućila ublažavanje predrasuda u javnosti, i navodi da najbolji primer za to predstavlja značajno slabljenje javnih protesta u Hrvatskoj zbog suđenja Hrvatima za ratne zločine. „Pre nekoliko godina, 100.000 ljudi je protestvovalo na ulicama svaki put kada je podignuta optužnica protiv neke poznate osobe, ali danas ih se pojavi samo oko hiljadu“, zapaža ona.

Problemi sa kojima se u ovom pogledu suočava bivša Jugoslavija nisu jedinstveni i primećeni su i u drugim zemljama Evrope.

Žan-Fransoa Boner, francuski tužilac u Eurojust-u, objašnjava da su suđenja za ratne zločine predstavljala ključni deo procesa pomirenja u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata. Ipak, on primećuje da su i nakon 50 godina uspešnih francusko-nemačkih odnosa, suđenje i presuda francuskom kolaboracionisti Morisu Paponu 1998. Godine prouzrokovali snažan talas neprijateljstva i napetosti.

Francuski sud je osudio Papona, bivšeg zvaničnika kvislinškog režima iz Višija, na deset godina zatvora zbog učešća u deportaciji više od 1.500 Jevreja iz okupirane Francuske u koncentracione logore u Nemačkoj. Boner navodi da je šestomesečno suđenje otvorilo stare rane u Francuskoj i oživelo neprijatna sećanja na obim francuske saradnje sa nacistima i njihovu ulogu u Holokaustu.

I pored svega, ta pojava je bila privremenog karaktera, kaže on, i nije negativno uticala na čvrstu rešenost svih posleratnih vlada u Francuskoj i Nemačkoj da postave svoje odnose na novu, čvrstu osnovu. „Stvari su se veoma brzo promenile nakon čuvenog sporazuma između Šarla de Gola i Konrada Adenauera 1963. godine i mnoga kasnija dostignuća izgrađena su na toj osnovi“, kaže on, misleći na bivšeg predsednika Francuske i kancelara Zapadne Nemačke.

Poznat i kao Jelisejski sporazum, ovaj ugovor je na simboličan način potvrdio francusko-nemačko pomirenje i istinsko prijateljstvo između dva suseda koja su od 1870. godine ratovala tri puta. Sporazumom su propisani redovni susreti na svim nivoima sa ciljem stvaranja prirodne saradnje između dve zemlje.

Boner objašnjava da su političari u Francuskoj i Nemačkoj još od ranih pedesetih godina prošlog veka istinski posvećeni stvaranju međusobnog poverenja. „To je moralo doći sa vrha i potom se proširiti ka ostatku društva“, kaže on. „Ali to je bio mukotrpan proces, jer su političari morali uveriti sve nas da imaju poverenja jedni u druge“, dodaje on.

Sporazum je ohrabrio i podstakao dva naroda da se upoznaju na ličnoj osnovi, priseća se Barbara Hese, direktorka memorijalnog centra Alzas-Mozel. Ovaj centar predočava tragičnu istoriju pograničnog stanovništva koje je između 1870. i 1945. godine četiri puta bilo prinuđeno da menja nacionalnost. „Nakon Jelisejskog sporazuma 1963. godine, Francuzi su dobili podsticaj da posete Nemačku“, kaže ona.

Dean Ajduković, profesor psihologije na Zagrebačkom univerzitetu, slaže se sa ocenom da je za normalizaciju odnosa između naroda u regionu potrebno vreme, ali veruje da političari moraju aktivno raditi na tome. „Ljudi slušaju lidere i postupaju u skladu sa njihovim porukama, kao što su to radili i u toku rata“, objašnjava on.

Okušati sreću

Dvanaest godina nakon rata, stanovništvo Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine ponovo je počelo da putuje u druge zemlje u regionu.

Nedavno venčani par, Ivana i Marko Albunović, Srbi iz Beograda, nedavno su proveli svoj medeni mesec na hrvatskom ostrvu Hvar.

Oni navode da je njihov plan iznenadio rođake i prijatelje, koji su pokušali da ih ubede da odustanu. „Svi su nam govorili ga odmor u Hrvatskoj može biti opasan ili, u najmanju ruku, neprijatan za nas Srbe“, kaže Ivana. „Ignorisali smo njihove preporuke koje su bile prepune uobičajenih predrasuda i stereotipa“, dodaje ona. „Ipak, i pored svega, nismo se usudili da krenemo na put sopstvenim automobilom sa srpskim tablicama“.

Ivana i Marko su bili oprezni nakon dolaska, ali su ubrzo ustanovili da je sve redu. Proveli su predivan odmor, kažu.

Ivana smatra da stanovnici Balkana moraju ostaviti iza sebe mračnu prošlost. „Zaslužujemo da se najzad pridružimo modernom svetu u kojem ratovi i mržnja predstavljaju samo deo sramne prošlosti“, zaključuje ona.