Uzlet tržišta rada u Bugarskoj zaobilazi Rome

Na ulicama romskog geta u Sofiji, asfalt predstavlja samo lepu uspomenu. Duž pretrpanih uličica nižu se trošne udžerice izgrađene od blata i polomljenih cigala. Otvorena kanalizacija zaudara, dok niz slivnike teku otpadne vode. Lako je uočiti veze između pojedinih porodica – njihove kolibe povezuju nelegalno postavljeni elektični vodovi. Koncept infrastrukture ovde jednako je stran poput kvantne fizike, dok reč "opština" predstavlja potpunu nepoznanicu.

Iako izgleda kao prizor iz trećeg sveta, nalazimo se u sofijskoj četvrti Fakulteta. Slične scene mogu se videti i drugde u Bugarskoj kao i u susednoj Rumuniji, mada su obe zemlje u januaru 2007. godine primljene u Evropsku uniju. Nedavni ekonomski uzlet i eksplozivni rast potražnje za radnom snagom doveli su do praktičnog eliminisanja nezaposlenosti. Ipak, Romi jedva da su osetili blagodeti ovog trenda. Rasizam, neobrazovanost i nedostatak kvalifikacija hermetički su izolovali Rome od pozitivnih ekonomskih promena u kojima uživaju njihovi sugrađani.

Situacija se neće promeniti u bliskoj budućnosti. Naprotiv, iako je većina od 45.000 stanovnika Fakultete nezaposlena, Bugarska se sprema za uvoz radne snage neophodne za dalji ekonomski razvoj, umesto da mobiliše postojeću romsku manjinu.

Sudeći po zvaničnim podacima, u Bugarskoj živi oko 370.000 Roma. Nevladine organizacije, sa druge strane, smatraju da je ovaj broj znatno manji od prave brojke i procenjuju da u zemlji ima i do 800.000 Roma, što čini 10 procenata ukupnog stanovništva.

Tokom poslednjih 15 godina, mnogi Romi su u potrazi za boljim životom migrirali iz siromašnih seoskih oblasti u gradove, naseljavajući se u siromašnim i prenaseljenim četvrtima koje su se postepeno pretvorile u geta. Oko 54 odsto Roma živi u ovim mahalama. Oko tri četvrtine Roma ih tokom svog života nikada ne napusti.

Direktor Odeljenja za integraciju Roma pri Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, Georgi Krastev, slaže se sa ocenom da se Bugarska suočava sa ozbiljnim problemom ekonomske segregacije. „Više od 90 posto nezaposlenih u Bugarskoj su Romi“, kaže on.

Njegovo ministarstvo je u avgustu saopštilo da je stopa nezaposlenosti dostigla rekordno niskih sedam odsto, predviđajući njeno dalje opadanje. U Sofiji su nezaposleni samo oni koji upravo menjaju posao i Romi, među kojima je 60 odsto bez posla, sudeći po podacima Nacionalnog zavoda za statistiku.

Zaokupljene problemima tranzicije i nevoljne da zastupaju prava nepopularne manjine, bugarske postkomunističke vlade nisu preduzimale konkretne korake ka poboljšanju ekonomske mobilnosti Roma.

U Bugarskoj i drugim novopridošlim članicama Evropske unije, mnogi danas žale što nisu na bolji način iskorišćene mogućnosti koje su postojale u fazi pripreme za pristup Uniji kako bi se povećao pritisak i preduzeli neophodni koraci. Iako Brisel insistira da integracija Roma mora ostati prioritet za Bugarsku i Rumuniju – i druge zemlje EU – većina posmatrača smatra da su dodeljena sredstva nedovoljna za uklanjanje prepreka koje onemogućavaju vertikalnu mobilnost Roma. Romske zajednice u balkanskim zemljama koje se nadaju ulasku u Evropsku uniju pažljivo prate ova zbivanja.

Regionalni problem, sa istorijskim korenima

Bugarski političari nisu jedini koji guraju glavu u pesak. Slični prizori mogu se videti u mnogim zemljama srednje i jugoistočne Evrope. U Mađarskoj, gde Romi čine između šest i osam odsto ukupnog broja stanovnika (blizu 10 miliona), oko 50 posto Roma je nezaposleno, iako nacionalni prosek iznosi sedam procenata, navodi se u izveštaju agencije Mađar Agora objavljenom 2005. godine. Više od 50 odsto romskih domaćinstava u Mađarskoj nalazi se ispod granice siromaštva, dok prosek na nivou cele zemlje iznosi osam odsto.

Sudeći po zvaničnom izveštaju o inkluziji Roma, situacija je slična i u Srbiji, gde je preko 60 procenata ukupne populacije od 300.000 Roma veoma siromašno, za razliku od nešto preko šest posto veoma siromašnih u ostatku populacije. Stopa nezaposlenosti Roma u svim starosnim grupama i na svim nivoima obrazovanja tri puta je veća kod neromske populacije.

U Češkoj Republici, više od 70 odsto Roma nema posao, dok nacionalni prosek iznosi 10 posto, navodi se u izveštaju Evropske komisije iz 2005. godine. U Rumuniji, gde dva miliona Roma čine oko osam odsto ukupne populacije od 22 miliona, čak 75 posto radno sposobnih Roma nema posao, navodi se u istraživanju koje su 2004. godine zajednički sproveli Program za razvoj UN-a (UNDP) i Međunarodna organizacija rada (ILO).

Koreni ovih problema sežu u prošlost kroz stoleća, kaže Rumjan Sečkov, istoričar iz Bugarske akademije nauka i predsedavajući sofijske fondacije Start za delotvorne građanske alternative (SEGA). Radoznalost koju su Romi pobudili među Evropljanima prilikom njihove migracije sa Indijskog potkontinenta u 15. stoljeću, ubrzo je prerasla u otvoreno neprijateljstvo, navodi on, i objašnjava da „odbacivanje Roma vuče duboke korene iz tog perioda“.

Mnogi Romi su potražili utočište na evropskim teritorijama pod vlašću Otomanskog carstva, gde nisu bili dobrodošli, ali nisu ni podvrgnuti istrebljenju. Međutim, tokom Drugog svetskog rata, nacisti i njihovi lokalni saveznici u novostvorenim nacionalnim državama Centralne i Istočne Evrope usmrtili su, prema navodima istoričara, oko pola miliona Roma.

Preživeli su se suočili sa novim pokušajima nasilne asimilacije pod vlašću komunističkih režima koji su stupili na vlast. U Bugarskoj je romski jezik bio potisnut, njihova muzika zabranjena u javnosti, a nomadski život okončan zakonom iz 1957. godine kojim se od svih građana zahtevalo da se prijave na stalnoj adresi. Štaviše, u Čehoslovačkoj su mnoge Romkinje bile sterilisane u sklopu državne politike smanjenja njihove brojnosti.

Tokom ranih devedesetih godina prošlog veka, dok su se u zemljama nekadašnjeg istočnog bloka odigravale političke i ekonomske promene, Romi su iznenada dobili status nacionalne manjine, što je predstavljalo pozitivan razvoj događaja. S druge strane, ova zbivanja su se podudarila sa kolapsom mnogih socijalnih institucija. Kao ekonomski najranjiviji deo stanovništva, Romi su bili najteže pogođeni i jaz između njih i ostatka društva još više se produbio.

Hajde da ignorišemo problem

U januaru 2007. godine, kada su se Rumunija i Bugarska pridružile Evropskoj uniji, Romi su postali najbrojnija nacionalna manjina sa osam do 10 miliona pripadnika. Ali brojnost ne donosi i politički uticaj i u novim zemljama članicama jer su Romi i dalje zarobljeni u začaranom krugu diskriminacije, zanemarivanja i izolacije.

„Nisu svi Romi opasni, ali većina njih jeste“, kaže Anton Ivanov, 22-godišnji Bugarin iz Krasne Poljane, gradske četvrti koja se nalazi pored Fakultete. Pet osoba je teže povređeno u avgustu ove godine kada ih je grupa Roma napala iz osvete zbog premlaćivanja romskog dečaka.

Ovaj kvart je na lošem glasu zbog međuetničkih napetosti, mada se zvanično negira postojanje tog problema. Marko Popov, 17-godišnji Rom iz Fakultete, kaže: „Mi živimo sasvim normalno sa Bugarima iz Krasne Poljane“, dodajući, ipak, da „normalno“ podrazumeva uzajamnu netrpeljivost između Roma i etničkih Bugara, te svakodnevne tuče i paljevine.

Zvaničnici smatraju da takvi incidenti ne proističu iz rasizma i za njih avgustovski sukob predstavlja običan ulični incident. Slično tome, smrt 17-godišnjeg romskog dečaka koga su u gradu Samokovu, takođe u avgustu, na smrt pretukli etnički Bugari, policija je opisala kao „sukob između omladinskih bandi“.

U međuvremenu, predrasude mladih ljudi kao što je Ivanov predstavljaju plodno tle za delovanje desničarskih elemenata. Bojan Rasate, vođa Nacionalnog saveza Bugarske, postao je Ivanovljev heroj nakon što je nedavno osnovao nacionalnu dobrovoljačku jedinicu za „zaštitu“ bugarskog stanovništva od „napada Roma i prirodnih katastrofa“.

„Krajnje je vreme da neko preduzme mere protiv njih, i mi smo zato zahvalni Bojanu Rasateu“, kaže Ivanov sa entuzijazmom.

Evropska komisija je zahtevala od Rumunije i Bugarske, kao i od drugih novih članica EU iz Istočne Evrope, da pre ulaska u EU usvoje politiku nulte tolerancije prema rasizmu. Katarina fon Šnurbajn, portparolka Vladimira Špidle, komesara za socijalna pitanja u čiji delokrug spadaju i romska pitanja, navodi da to podrazumeva i „preduzimanje zakonskih mera nakon incidenata u romskim naseljima i borbu protiv šikaniranja ljudi“.

I pored toga, nisu ostvarene značajne promene, a priznavanje činjenice da rasizam postoji i dalje predstavlja tabu. Skupa sa hroničnim zanemarivanjem, ovi faktori su doprineli da politika koju su prihvatile bugarske vlasti, kao što su „Decenija inkluzije Roma“ ili “2007. godina – Evropska godina jednakih mogućnosti za sve“, ostane mrtvo slovo na papiru.

Šetnja kroz gradić Stolipinovo potvrđuje ovaj utisak. Stolipinovo se nalazi na obodu Plovdiva, drugog grada po veličini u Bugarskoj, i sa svojih 35.000 stanovnika predstavlja jedan od dva najveća romska geta u Bugarskoj. Radnim danima, u vreme ručka, ulice su pune ljudi i žamora. Deca se igraju u blatu, muškarci se okupljaju u malim grupama, dok žene peru odeću ispred svojih stambenih blokova.

I pored toga, stanovnici pate zbog lošeg zdravlja i uskraćeno im je zadovoljavanje osnovnih potreba. „Deset godina nismo imali tekuću vodu“, žali se omanja plavooka žena sa punđom. „Moja tri deteta su zbog toga prošlog leta obolela od hepatitisa“.

Potom nastavlja: „Imaju vaške u kosi jer ne mogu da ih kupam. Ljudi me optužuju što ih još uvek nisam poslala u školu. Kako mogu da ih pošaljem u takvom stanju? Takve ih neću poslati!“.

Problemi sa zdravljem i bezbednošću koji postoje u Stolipinovu vidljivi su i u Marčevu, selu poznatom po lošim uslovima za život. Marčevo se nalazi u Rodopskim planinama na jugu zemlje, pored grada Garmena. Selo je nastalo tokom šezdesetih, kada se grupa korpara tu nastanila u skladu sa dekretom iz 1957. godine.

Zbog loših higijenskih uslova, selo je često predstavljalo izvor lokalnih epidemija. „Potrebno je samo 500 metara cevi da bi se ova mahala povezala sa gradskim sistemom vodosnabdevanja“, kaže Kalina Boževa, direktorka Međuetničke inicijative za ljudska prava u Bugarskoj. „To spada u nadležnost opštine, ali je ona odlučila da nešto preduzme tek nedavno, što je posledica jednog projekta nevladinih organizacija“.

Petar Dikov, gradski arhitekta Sofije, objašnjava da su oblasti naseljene Romima obično klasifikovane u planovima izgradnje kao industrijske zone, kako opštine ne bi morale da u njima grade infrastrukturu.

Slična situacija je i u susednoj Rumuniji, gde takva sela i naselja najčešće nemaju tekuću vodu, objašnjava Magda Matače iz bukureštanske organizacije za romska prava Romani CRISS. „Ljudi koji u njima žive mogu samo da sanjaju o kanalizaciji i vodovodu“, kaže ona. „Oni svakog dana moraju da pešače kilometrima do najbližeg izvora vode“.

Neuspeh počinje u školi

Među brojnim greškama i propustima bugarskih vlasti u pogledu Roma, nijedna nije tako suštinski važna zbog svog razornog efekta kao loš odnos prema pitanju školovanja. Politika faktičke segregacije lišila je generacije Roma mogućnosti napredovanja i ravnopravnog učešća na tržištu rada.

Tokom komunističke ere, Romi su mogli da se školuju samo u lokalnim školama koje su ih pripremale za radnička zanimanja i poslove za koje su potrebne niske kvalifikacije gde su bili izostavljeni „normalni“ predmeti poput matematike i istorije.

„Te škole su stvorile generacije loše obrazovanih ljudi“, kaže Krasimir Kunev, direktor Helsinškog komiteta u Bugarskoj. Danas skoro 70 odsto romske dece i dalje pohađa škole u kojima de facto postoji segregacija, navodi se u izveštaju ove organizacije iz 2006. godine. To je, objašnjava on, dovelo do toga da Romi budu najviše pogođeni ekonomskom depresijom i visokom nezaposlenošću u postkomunističkom periodu tranzicije. Iako je država postala svesna razmera ovog problema početkom i sredinom devedesetih, osim dodeljivanja socijalne pomoći, malo toga je učinjeno da se on konačno reši.

„U pitanju je ogroman neuspeh“, kaže Rumjan Sečkov. „To je predstavljalo najlakše rešenje. Ljudi bez kvalifikacija ostali su nekvalifikovani i marginalizovani“. U međuvremenu, sudeći po ovom istoričaru, obični Bugari su smatrali da isplata socijalne pomoći nije pravična, što je podstaklo društvene tenzije.

Problem je neprestano rastao, stvarajući kulturu zavisnosti. „Suočeni smo sa nacionalnim problemom, jer je odrasla čitava generacija Roma koji nikada nisu videli svoje roditelje kako ujutru ustaju i idu na posao“, smatra Sečkov.

Tokom 2006. godine, socijalnu pomoć je primalo 58 posto romskih domaćinstava, sudeći po podacima Ministarstva rada. Ali, to će se ubrzo promeniti. U skladu sa novim propisima, od 1. januara 2008. godine, period primanja pomoći će biti ograničen na 18 meseci. Iako je ova mera uvedena kako bi se smanjila zloupotreba sistema, kritičari smatraju da će ona biti uzaludna ako nije praćena potezima koji će rešiti problem lošeg obrazovanja i nezaposlenosti.

Roza Cvetanova (54) sedi ispred svog doma u Stolipinovu. Glave obmotane svetloružičastom maramom, dok zavija duvan u krilu, Cvetanova opisuje kako su ona i njeno petoro dece preživeli primajući socijalnu pomoć iako je bila nezaposlena, a njen muž u zatvoru. Kada je saznala da će socijalna pomoć ubrzo biti ukinuta, razbesnela se: „Da li su oni ludi? Pokušavaju da unište moju decu! Niko neće želeti da zaposli 50-godišnju ženu sa osnovnom školom. Zar im to nije jasno?“.

Bugarska nije jedina koja Romima nije ponudila odgovarajuće obrazovanje. Tokom poslednjih decenija, obrazovni standardi bili su niski u čitavoj jugoistočnoj Evropi, što je Romima onemogućilo da pobegnu od siromaštva i postanu ravnopravni članovi društva. Ipak, iako su druge zemlje u regionu počele da preduzimaju prve korake radi rešavanja ovog problema, Bugarska još uvek ne posvećuje pažnju ovom pitanju.

Sudeći po podacima popisa iz 2001. godine, 20 odsto Roma u Bugarskoj starijih od 20 godina u potpunosti je nepismeno. Iako ovaj broj neprestano raste, izgleda da Ministarstvo obrazovanja nema nikakvu strategiju kojom bi se tome suprotstavila. Tokom 2002. godine, na primer, vlada je izdala uredbu o integraciji dece iz redova etničkih manjina, ali nije insistirala da je opštine sprovedu u praksi. Sudeći po izveštaju Kuneva iz 2006. godine, one to nisu ni učinile.

Rumunske vlasti su aktivnije i još 1993. godine usvojile su mere pozitivne diskriminacije usmerene ka povećanom upisu romske dece u srednje škole i univerzitete. Usled toga, na univerzitete je tokom školske 2005-2006. godine primljeno 400 romskih studenata.

Magda Matače takođe smatra da je rumunska politika pozitivne diskriminacije donela rezultate, i citira izveštaje u kojima se navodi da sve veći broj Roma pohađa škole i diplomira. Iako će rezultati biti vidljivi tek posle dužeg perioda, ona veruje da se početni efekti već mogu primetiti. Romi koji u ovom trenutku dobijaju odgovarajuće obrazovanje vraćaju se u svoje zajednice, u kojima će predstavljati uzor za druge Rome, ili ostaju u gradovima kako bi pronašli posao. „Njihova radna mesta su u institucijama ili sektoru civilnog društva [češće nego u privredi], ali to ipak predstavlja korak napred“, smatra Matače.

U Srbiji se takođe preduzimaju slične mere. Sudeći po podacima iz popisa sprovedenog 2002. godine, skoro 62 odsto srpskih Roma nije završilo osnovnu školu, dok je manje od osam procenata steklo srednje, a zanemarljivih 0,3 posto visoko obrazovanje. Ipak, vlada je nedavno izdvojila dodatna budžetska sredstva namenjena stipendijama za romske studente.

Ostvareni su veoma dobri rezultati, naročito kada se broj učenika upisanih u srednje škole uporedi sa prethodnom godinom. „Tokom školske 2005-2006. godine uspeli smo da upišemo 88 romskih učenika u srednje škole, dok je u 2006-2007. taj broj porastao na 260“, kaže Ljuan Koka, direktor Sekretarijata za romsku nacionalnu strategiju u Srbiji.

Neiskorišćen izvor radne snage

Stručnjaci se slažu da glavni preduslov za poboljšanje društvenih i ekonomskih prilika među Romima predstavlja smanjenje visoke stope nezaposlenosti.

Ironično je da u zemljama kao što je Bugarska postoji manjak radne snage. U stvari, sudeći po nedavnom izveštaju Svetske banke posvećenom regionu istočne Evrope, Bugarskoj preti pad ekonomskog rasta ako ne zadovolji potrebu za, kako kvalifikovanim, tako i nekvalifikovanim radnicima. Mada se u izveštaju predlaže bolje iskorišćenje i obrazovanje domaćih radnika putem „reforme obrazovnog sistema i poboljšanja mobilnosti domaće radne snage“, u njemu se navodi i da treba omogućiti dolazak radnika iz inostranstva.

Evgenij Ivanov iz Saveza poslodavaca i industrijalaca u Bugarskoj smatra da je nerazumno dovoditi radnike iz inostranstva i pri tome ignorisati neiskorišćen izvor radne snage u zemlji. „Bugarska ima sve finansijske i ljudske resurse koji su joj potrebni za integrisanje Roma na tržištu rada“, ističe on.

Ivanov predviđa da će Ministarstvo rada imati na raspolaganju oko milijardu evra iz strukturnih fondova EU namenjenih programima za Rome. „Ipak, nemamo nikakvih informacija o tome da li ministarstvo zaista nešto radi po tom pitanju“, dodaje on. „Do sada su o tome govorili samo u budućem vremenu“.

Ivanov smatra da poslovna zajednica mora podržati aktivne mere za ulazak Roma na tržište rada. „Kao poslodavcima, nama nije važna nacionalnost ili etnička pripadnost radnika, već njegova sposobnost“.

Ipak, nema puno naznaka da vlade u regionu aktivno pokušavaju da unaprede radni potencijal Roma. U Bugarskoj, Rumuniji i Srbiji, vlasti nisu uspele da pronađu odgovarajuću formulu za poboljšanje njihovog položaja putem kurseva za obuku, na primer.

Rumunija je 2001. godine počela da se obraća Romima na sajmovima radnih mesta, ali to nije dovelo do značajnih rezultata. „Ni mi, ni Ministarstvo rada, nismo u dovoljnoj meri komunicirali sa romskom zajednicom i na kraju su se poslodavci pojavili na sajmu, ali Romi nisu“, kaže Gelu Domenika iz Impreune, agencije za razvoj lokalne zajednice iz Bukurešta.

Isto se dogodilo i u Bugarskoj: iako se sajmovi radnih mesta u romskim četvrtima održavaju još od 2005. godine, rezultati su zanemarljivi. Službenik iz Ministarstva rada Georgi Krastev priznaje da su svi kursevi koje je organizovala vlada doprli do samo 4.000 Roma.

„To je samo privremeno rešenje“, kaže Georgi Georgijev (46), koji je posetio sajam radnih mesta u školi u Stolipinovu pre dve godine. Zajedno sa svojim 20-godišnjim sinom Ilijom, on je dobio posao uklanjanja šuta na gradilištu u Plovdivu. Ali, kada je izgradnja završena, obojica su se vratili svakodnevnom kartanju u getu.

Pored toga, „samo nekolicina ljudi iz celog našeg susedstva otišla je na sajam poslova jer skoro da niko nije znao kada i gde će se on održati“, dodaje Georgijev. „Uz to, imajte na umu da su službenici iz Ministarstva rada, poslodavci i novinari bili brojniji od Roma koji su bili na sajmu.“

Ne računajte na Brisel

Dok Srbija s nestrpljenjem očekuje pregovore o članstvu sa Evropskom unijom, mnogi smatraju da je pravo vreme za stvaranje novih odnosa sa Romima. Aktivisti i grupe za ljudska prava računaju na spoljni pritisak koji će državnu politiku prema Romima usmeriti u pozitivnom pravcu.

Ferhad Saiti, direktor nevladine organizacije RTV Nišava, smatra da će EU mnogo pomoći Romima u Srbiji. S druge strane, iskustva Bugarske i Rumunije podsećaju da je Saitijev optimizam možda preteran.

Tokom pregovora o članstvu, srpski susedi su prošli kroz radikalne reforme. I pored toga, nije pronađeno održivo rešenje za problem njihovih romskih manjina. Pokazalo se da je pritisak Brisela nedovoljno jak za istinske promene. Sada, kada su Bugarska i Rumunija postale članice EU, taj pritisak opada.

U Rumuniji, loš položaj Roma se pominje u više „vrlo oštrih“ izveštaja načinjenih pre pristupanja EU, primećuje Radu Motok iz Fondacije Soroš u Bukureštu. U septembru 2006. godine, Evropska komisija je navela „slučajeve institucionalnog nasilja i napada na Rome, kao što su policijski upadi i proterivanja iz romskih zajednica bez obezbeđivanja alternativnog smeštaja“.

U Bugarskoj, Komisija je izrazila zabrinutost zbog vladinog odnosa prema nelegalnim naseljima i njihovim stanovnicima, uglavnom Romima, koji je „prouzrokovao napetost“, dodajući: „neophodni su dodatni napori kako bi se eliminisali svi oblici netolerancije“.

Izuzev objavljivanja kritičkih izveštaja, Brisel nije omogućio velike promene u položaju ili perspektivama Roma. Rumunija i Bugarska, bar na papiru, u ovom trenutku ispunjavaju standarde EU u oblasti ljudskih prava, smeštaja i obrazovanja.

Katarina fon Šnurbajn iz Evropske komisije navodi da je Brisel „blisko sarađivao sa Bugarskom i Rumunijom na uvođenju brojnih programa za podršku kako bi se poboljšali uslovi za smeštaj, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu Roma“, ali Radu Motok smatra da je EU koristila neodgovarajući pristup. „Pojedine oblasti su bile potpuno izostavljene iz procesa pristupa Rumunije EU, na primer socijalni sektor. Kao i Bugari, i mi smo se koncentrisali na borbu protiv korupcije i reformu pravosuđa“.

U Bugarskoj, Kalina Boževa se boji da će i ovi spori koraci usmereni ka poboljšanju položaja Roma postepeno slabiti, uporedo sa smanjivanjem spoljašnjeg pritiska na vladu koji je bio najizraženiji tokom procesa pripreme za ulazak u EU. Njena organizacija za ljudska prava predstavlja jednu od grupa koje pokušavaju da u saradnji sa Evropom postave integraciju Roma na vrh liste političkih prioriteta.

U Rumuniji, nevladine organizacije se zalažu za imenovanje komesara za manjine u Evropskoj komisiji, smatrajući da je nadležnost komesara Špidla previše široka. Uzalud. „Za sada je to samo san“, priznaje Dominika.

Evropska komisija odbacuje optužbe da je digla ruke od Roma, navodeći podršku svojih strukturnih fondova za njihovu integraciju. „Komisija veoma blisko sarađuje sa Bugarskom i Rumunijom kako bi se omogućilo da ključno pitanje integracije Roma bude uzeto u obzir prilikom planiranja i implementacije“, kaže Fon Šnurbajnova.

Ipak, posmatrano iz drugog ugla, ova posvećenost ne deluje tako izvesno. Kao što ističe Gruja Bumbu, direktor rumunske Nacionalne agencije za Rome, Evropska komisija je tokom protekle decenije utrošila 240 miliona evra na programe inkluzije Roma, što iznosi oko tri evra na svakog Roma, „dok za svaku kravu daje godišnju subvenciju od 25 do 32 evra“.

Romi predstavljaju resurs, a ne breme

Imajući u vidu ovu neveselu situaciju, pojedini eksperti tvrde da treba upotrebiti novi, inovativniji pristup prema Romima u centralnoj i istočnoj Evropi, smatrajući da sadašnji pristup, koji se sastoji u pružanju socijalne pomoći, ne samo da uništava živote, već je i previše skup.

Bugarski ekonomisti Lačezar Bogdanov iz konsultantske firme Industry Watch i Georgi Angelov iz Instituta za otvoreno društvo navode u svom izveštaju pod naslovom Integracija Roma u Bugarskoj da je neophodan aktivan pristup koji bi doveo do kratkoročnog povećanja budžetske potrošnje, ali i do mobilizacije Roma, njihovog uključivanja na tržište rada i budžetskih ušteda u roku od samo deset godina.

Oni smatraju da bi pola milijarde evra, koje će Bugarska tokom sledećih deset godina utrošiti na programe namenjene Romima, moglo omogućiti povraćaj uloženog novca u iznosu od 7,5 do 15 milijardi evra ako bi taj iznos bio utrošen na bolji način, tj. na usvajanje novih veština.

„Da su u pitanju nekretnine, privatni preduzetnici bi ovaj projekat smesta prihvatili jer bi se investicija isplatila“, kaže Bogdanov. „Ali, Bugari, a naročito država, ne smatraju da romska manjina predstavlja potencijalne poreske obveznike, niti da u budućnosti može biti izvor radne snage i rasta bruto društvenog proizvoda“.

Gelu Domenika takođe smatra da dosadašnji pristup vlada u regionu nije dao rezultate. „Moramo promeniti naše gledište i sa perspektive ljudskih prava preći na investiranje u romske zajednice“, objašnjava on. „Moramo navesti državu da shvati da je radna snaga u romskoj zajednici jeftinija i da je do nje lakše doći u odnosu na dovođenje radnika iz inostranstva“.

Vladini predstavnici priznaju da treba ekonomski osposobiti Rome – ali potom najčešće prebacuju odgovornost na druge. Georgi Krasev zato smatra da, iako je ekonomska integracija Roma nužna, „ona ne predstavlja posao centralne vlasti. Glavni inicijatori moraju biti opštine“. Ipak, on zaboravlja da pomene u Bugarskoj opštinske budžete određuje centralna vlada.

Kako izgleda, svi slojevi društva se slažu da je u 21. veku neophodno iskoristiti ekonomski potencijal Roma i prihvatiti činjenicu da je to moguće samo kroz dugoročno i dugotrajno investiranje u njihovu zajednicu. I pored toga, nacionalne vlade, ali ni Brisel, ne deluju spremni da preuzmu vođstvo u ostvarivanju tog cilja.

Po svemu sudeći, prizori iz trećeg sveta u bugarskim romskim getima još dugo će predstavljati sastavni deo evropskog pejzaža.