Muzika isceljuje rane u bivšoj Jugoslaviji

„Jednom prijatelji, uvek prijatelji. Najviše prijatelja sam stekao upravo kroz muziku“, kaže Branislav Babić, poznat kao Kebra, pevač srpske rok grupe „Obojeni program“. „Tu nacionalnost nije bitna“.

Kebra se 1991. godine, nažalost, našao u situaciji u kojoj je nacionalnost bila i te kako bitna. Kao Srbin, služio je vojni rok u Vinkovcima, u severnoj Hrvatskoj, dok su se u Jugoslaviji rasplamsavali sukobi.

Spasla su ga njegova muzička poznanstva. Jednog dana, izvirujući preko ograde kasarne, spazio je prijateljsko lice u gomili gnevnih hrvatskih civila i policajaca. To je bio Goran Bare, roker iz hrvatskog benda "Majke". Uspeli su da se sporazumeju i sledeće noći, uz Baretovu pomoć, Kebra se dokopao civilne odeće, preskočio ogradu i peške prebegao u Mađarsku.

Kebra i njegova grupa ponovo nastupaju u Hrvatskoj i to, kao i dobar prijem kod publike, pokazuje da uprkos svim problemima koji opterećuju odnose između nekadašnjih jugoslovenskih republika, kulturne veze nije lako prekinuti.

„Kada bi se o svemu pitali obični ljudi, mislim da bi to funkcionisalo bez ikakvih problema“, kaže Kebra, misleći na obnovljene kontakte između Srbije i Hrvatske. „Ako 'kulturu' ostavimo političarima i ako sve od njih zavisi, oni će uvek pronaći način da to onemoguće“.

Ubrzo nakon što je Kebra utekao iz Vinkovaca, Jugoslovenska narodna armija (JNA) je bombardovala grad i tako započela rat koji će rasporiti bivšu Jugoslaviju od Hrvatske do Bosne, a kasnije i Srbije, ostavljajući za sobom smrt, progon i ruševine.

Dok su unutar Jugoslavije nastajale nove granice, i sama kulturna scena se rastakala. I pored toga, alternativna, pacifistička publika nije dozvolila da se veze potpuno prekinu i, nakon uspostavljanja mira, saradnja i razmena su procvetale, i to ne samo u oblasti takozvane „visoke kulture“.

Danas kulturna razmena u sve većoj meri gubi alternativni karakter, dok zajednički jezik i interesovanja proširuju polje delovanja umetnika i poslovnih ljudi, bez obzira da li se radi o avangardnom pozorištu, nagrađenim filmovima ili turbo-folk muzici.

Iako povećanje kulturne razmene još uvek nailazi na protivljenje onih kojima odgovara izolacija nastala tokom ratnih godina, mnogi se nadaju da će doći do obnove šire balkanske kulture. Nekima je primamljiviji skandinavski model, koji obuhvata više različitih, ali blisko povezanih država, kao primer koji pokazuje kako širi regionalni kulturni prostor može biti funkcionalan.

Oslobođeni ideologije, svi oni se nadaju da na Balkanu može nastati vrsta zajednice koja bi umetnicima pružila više prilika za afirmaciju i zaradu, istovremeno podupirući postepeno pomirenje između naroda koji još uvek osećaju posledice rata.

„Zajedničko kulturno tržište“ nestalo je u ratnom vihoru

„Bilo je nemoguće ostati ovde i biti izvan svega toga“, priseća se Rajko Grlić, jedan od vodećih hrvatskih sineasta i jedan od mnogih umetnike iz bivše Jugoslavije što su na sopstvenoj koži osetili posledice kulturnog kolapsa koji rat sa sobom doneo. S obzirom da je nastavio da sarađuje početkom devedesetih sa svojim srpskim kolegama na nekoliko celovečernjih filmova – Virdžina, u svojstvu producenta, i Čaruga, kao reditelj – Grlić je postao persona non grata u Zagrebu, te je konačno napustio zemlju da bi počeo da predaje u Sjedinjenim Američkim Državama.

Nije u pitanju bila samo promena umetničke atmosfere u Hrvatskoj. „U isto vreme, mnogi ljudi, uglavnom u Beogradu, preko noći su umesto protivnika socijalizma postali nacionalisti. Moje razočaranje je bilo ogromno“, objašnjava on.

Slična osećanja deli i popularni hrvatski pevač i tekstopisac, Arsen Dedić, jugoslovenska zvezda još od ranih šezdesetih. Dok su u Hrvatskoj i Bosni besneli ratovi, Dedić je pokušao da ostane u kontaktu sa kolegama i pevačima iz drugih jugoslovenskih republika. „Kako bih mogao da mrzim svog prijatelja iz Beograda, ili Kemala Montena iz Sarajeva, ili Slavu Dimitrova iz Makedonije?“, pita se on.

Kada je nastupio mir, 1995. godine, ovi pioniri su načinili prve korake ka ponovnom uspostavljanju bliskih kulturnih veza. Ipak, stvari su sporo napredovale. Mržnja između naroda – ostavština ogromnog broja ratnih žrtava – predstavljala je najveću prepreku. Ovaj proces se nije ubrzao sve do 2000. godine, kada je nacionalistička histerija iz prethodne decenije počela da ustupa mesto novoj, tolerantnijoj političkoj atmosferi.

Danas, najveće muzičke zvezde stare Jugoslavije, kao što su Arsen Dedić iz Zagreba, Momčilo Bajagić Bajaga iz Beograda, Zabranjeno pušenje iz Sarajeva i Goran Bregović, frontmen “Bijelog dugmeta“, bosanske rok grupe iz sedamdesetih, ponovo nastupaju u prepunim koncertnim dvoranama širom nekadašnje države. Nije u pitanju samo nostalgija za starim popularnim pesmama. Novi bendovi čine to isto, što ukazuje da pored kolektivnog sećanja postoji i zajednički, savremeni ukus i zajednička interesovanja.

I pored svega, imamo nešto zajedničko

Popularni hrvatski rok bend, „Hladno pivo“, nema jugoslovenski pedigre: nastao je nakon hrvatskog sticanja nezavisnosti. Grupa je postala popularna u Sloveniji, potom u Bosni i Hercegovini i, najzad, u Srbiji, gde je prvi koncert održan 2001. godine. „Otišli smo tamo da sviramo čim smo dobili priliku za to. Kao i grupe iz Srbije koje dolaze ovde“, priseća se Zoki, gitarista „Hladnog piva“.

Filmovi su takođe sve popularniji izvan granica zemalja u kojima su nastali, što beogradski glumac i producent Zoran Cvijanović pripisuje sličnoj umetničkoj estetici i praktično zajedničkom jeziku. „Suština je u tome da mi razumemo jedni druge, i to je presudno“, kaže on.

Samo pre nekoliko godina, razmena glumaca između Hrvatske, Srbije i Bosne bila bi nezamisliva. Danas oni glume u sapunicama i filmovima koje prave njihovi susedi. U Hrvatskoj, jednog od najpopularnijih likova u telenoveli „Ljubav u zaleđu“, Ogija, igra srpski glumac Nenad Stojmenović.

Aktuelna je i pozorišna razmena, naročito između manjih i alternativnih pozorišnih trupa. Slično je i u oblasti moderne umetnosti, gde se različite organizacije udružuju na osnovu zajedničkih interesa. Tri organizacije, novosadski KUDA.ORG, Centar za modernu umetnost iz Sarajeva i Kolektiv WHW (What, How & for Whom – Šta, kako i za koga) iz Zagreba, već godinama uspešno sarađuju, dok je njihov projekat Dekonstrukcija spomenika nedavno privukao pažnju javnosti zahvaljujući delu Spomenik konzervi, ironičnoj referenci na pomoć u hrani koja je pristizala opkoljenim stanovnicima Sarajeva od 1992. do 1995. godine.

Uprkos izolaciji i predrasudama nastalim tokom proteklih 17 godina, pokazalo se da postoji posebna veza koja povezuje narode iz ovih susednih zemalja. „Neko je rekao da danas Hrvatima srpska kultura nije ništa interesantnija od bugarske“, primećuje hrvatski rok kritičar i novinar Aleksandar Dragaš. „Ja mislim da nije tako.“

To je možda bilo najvidljivije na muzičkom festivalu EXIT, koji se održava svake godine u Novom Sadu. Od svojih početaka 2000. godine, EXIT je postao mesto gde se posleratna generacija mogla okupljati i brzo razbiti sve predrasude. Sada je sasvim uobičajeno videti zagrebački autobus na novosadskoj stanici ispred koga se putnici opraštaju sa svojim novostečenim devojkama ili momcima iz Srbije.

„U početku nisam ni rekla svojim roditeljima da idem u Srbiju“, kaže Mirta, studentkinja iz Zagreba, prisećajući se svog prvog odlaska na EXIT. „Danas je to sasvim u redu, oni sada znaju da sam poslednje tri godine išla u Novi Sad. Umirili su se kad sam im objasnila da sam tamo upoznala mnogo pristojnih mladih ljudi“.

Mirta se zainteresovala za Srbiju nakon svog prvog dolaska na EXIT. „Sledeće godine ću posetiti i trubački sabor u Guči“, dodaje ona, misleći na tradicionalno okupljanje trubačkih orkestara u zapadnoj Srbiji, sasvim drugačijeg karaktera od EXIT-a. „Ovde je sve novo i egzotično za nas“, objašnjava ona.

Novac otvara granice

EXIT predstavlja dobar primer koji pokazuje kako se pragmatični poslovni projekti izgrađuju na osnovu kulturnih sličnosti i jezičkog razumevanja. Drugim rečima, raskinute veze se ponovo uspostavljaju u potrazi za većim tržištem i ekonomičnijim i isplativijim poslovanjem.

Filmadžije su bili među prvima koji su to shvatili. Oni kažu da je lakše raditi zajedno nego sa kolegama iz drugih zemalja, ali se sve veći broj koprodukcija svodi, štaviše, na priliku za kvalitetnijim kastinzima jer se bira između većeg broja glumaca i glumica, sličnost jezika, koja čini izlisnom potrebu za titlovanjem ili sinhronizacijom i mogućnost za objedinjavanje resursa kako bi se došlo do većih budžeta.

„Svi su se smesta uključili u slovenačko-hrvatske, makedonsko-slovenačke i hrvatsko-srpske koprodukcije, a sredstva za ove projekte prikupljana su na raznim stranama“, priseća se nagrađivani hrvatski režiser Vinko Brešan.

Jedan od takvih primera je film Rajka Grlića iz 2006. godine, Karaula, komedija u koprodukciji pet od šest bivših jugoslovenskih republika, čija je radnja smeštena u predratnoj kasarni JNA na granici sa Albanijom. Kako bi dobila sredstva iz EUROIMAGE-a, evropskog fonda za podršku kinematografiji koga je Savet Evrope osnovao radi finansiranja koprodukcija, distribucije i prikazivanja evropskih filmova, Karaula je morala biti zajednički projekat najmanje tri države. Kao rezultat toga, Hrvati, Slovenci i Makedonci su udružili snage. Međutim, tu nije bio kraj saradnji, jer su se uskoro pridružile Srbija i Bosna.

„Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Srbija imaju jednu veliku prednost: nisu nam potrebni titlovi da bismo distribuirali filmove na ova tržišta“, kaže Brešan. „Na izvestan način, to predstavlja zajedničko tržište za filmsku industriju i na kraju se odigralo upravo ono što ima najviše smisla.“

Reakcija javnosti potvrđuje njegovo mišljenje. Lokalne produkcije kao što su Karaula i Brešanov film Svjedoci, ratni film koji je osvojio Nagradu za mir na Berlinskom filmskom festivalu 2004. godine, ostvarile su veliki uspeh kod publike u balkanskim državama.

Tržišni potencijal ovakvih zajedničkih interesovanja prisutan je i na muzičkoj sceni. Globalni medijski gigant MTV pokrenuo je 2005. kanal MTV Adria namenjen svim bivšim jugoslovenskim republikama, sa ukupnim tržištem od oko 20 miliona ljudi. Nastale su i muzičke televizije u lokalnom vlasništvu, među kojima su kanal MTS (Muzička TV stanica), koji se emituje iz Srbije, i srpska komercijalna stanica TV Pink.

TV Pink je najpoznatija po emisiji Grand Show, muzičkom „vašaru“ sa obilatim dozama turbo-folka, muzičkog pravca koji se odlikuje jednostavnim, emotivnim tekstovima koje na erotizovan način pevaju hirurški doterane pevačice.

Uprkos činjenici da je turbo-folk srpski žanr koji mnogi povezuju sa srpskim nacionalizmom, hrvatski rok kritičar Aleksandar Dragaš objašnjava da je on sve popularniji u Hrvatskoj. Njegove novine, zagrebački Jutarnji list, sprovele su istraživanje o tom fenomenu: „Pokazalo se da 43 procenata od oko 1.000 ispitanika... sluša turbo-folk“, kaže on.

Ironično je da je ova mešavina srpske narodne muzike, popularnih hitova i orijentalnih ritmova postala popularna tokom devedesetih, za vreme vladavine Slobodana Miloševića, dok je najpoznatija zvezda turbo-folka, Svetlana Ceca Ražnatović, udovica zloglasnog vođe paravojnih jedinica Željka Ražnatovića Arkana. Uprkos takvom pedigreu, i bez bilo kakve značajnije podrške medija, ovaj muzički žanr je nastavio da se širi u celom regionu, osvajajući Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju, pa čak i Kosovo.

Menadžer jednog turbo-folk kluba u Zagrebu kaže da se sve svodi na novac. „Danas je bitna samo zarada, a najveći novac leži u turbo-folku“, kaže on. „Nije bitno ko su pevači i odakle su, jer Hrvati vole tu vrstu muzike.“

Ne vole svi turbo folk

Popularnost turbo-folka izvan Srbije, naročito u Hrvatskoj, još uvek izaziva nelagodnost povezanu sa prošlošću. Iako Cecine pesme odjekuju iz mnogih hrvatskih noćnih klubova i kafea, za nju bi bilo praktično nemoguće da održi koncert u toj zemlji.

Novinarka Nataša Bodrožić veruje da to pokazuje koliko je veliki put koji mora preći kulturno otopljavanje između bivših ratnih neprijatelja. „Postoje sporadični primeri kulturne saradnje, ali istinski most još uvek nije izgrađen“, tvrdi ona.

Ona smatra da se mediji još uvek nisu izmenili u skladu sa raspoloženjem javnog mnjenja. Iako se hrvatski hitovi emituju na srpskim i bosanskim kanalima, „nijedna hrvatska radio stanica nije emitovala neku od srpskih pesama koje su se takmičile na Evroviziji, kao što su ovogodišnja pobednička pesma, Molitva, ili drugoplasirana Lane moje iz 2005. godine“, ističe Bodrožićeva.

Otpor prema kulturnoj razmeni dolazi sa mnogih strana, uključujući političke stranke, žrtve rata i udruženja veterana, ali i od samih umetnika.

Zoki iz benda „Hladno pivo“ ne negira postojanje takvih ljudi, niti osporava njihove motive. „Mnogi ljudi su u ratu izgubili članove svojih porodica i sve što su imali, tako da mogu da razumem one koji se snažno protive gostovanju srpskih grupa u Hrvatskoj“, priznaje on.

Jedna od njih je i hrvatska glumica Vitomira Lončar, koja još uvek nije posetila Beograd nakon okončanja rata, iako je u njemu nekada bila veoma popularna. „Znam zasigurno da tokom rata i posle njega niko od mojih kolega iz Beograda nije pokušao da stupi u kontakt sa mnom“, priseća se ona. „Nikada nisu pitali kako nam je u skloništima i da li nam je nešto potrebno“.

Snježana Banović Dolezil, bivša direktorka drame u Hrvatskom narodnom kazalištu, bila je primorana na ostavku 2002. godine nakon što je grupa glumaca odbila da nastupa na predstavi u Beogradu koju je ona pokušala da organizuje. Neki od njih su izjavili da se neće klanjati beogradskoj publici među kojom mogu biti i oni koji su ubijali njihove sunarodnike Hrvate.

Mnogi veruju da politički krugovi snose odgovornost za ovakve događaje, jer ne postupaju u skladu sa onim za šta se na rečima zalažu. Kolektiv WHW, poznat po umetničkim nastupima koji dovode u pitanje nacionalne mitove, smatra da današnja ublažena zvanična retorika predstavlja rezultat nastojanja da se uđe u Evropsku uniju.

„Zvanično smo prošlost ostavili iza sebe zbog opsesije ulaskom u Evropsku uniju, za koji se veruje da predstavlja put ka svetlijoj budućnosti“, kaže Sabina Sabolović, kustos WHW-a. „Proces normalizacije stvorio je spolja prijateljsku fasadu, ali ova pitanja nisu rešena na pravi način i još uvek postoje neprijateljstvo i netolerancija“.

Pojedini kritičari hrvatskog ministarstva kulture zameraju što se veliki deo budžeta troši na očuvanje arheološkog i nacionalnog nasleđa, dok se tek mali deo sredstava namenjuje kulturnim proizvodima koji nemaju snažan, otvoreno „nacionalni“ sadržaj.

Međutim, Irena Gvidikova iz Direkcije za kulturu Saveta Evrope smatra da su ovakve nedoumice karakteristične za sve zemlje u tranziciji. „One, a naročito postkomunistička društva, imaju velikih teškoća ... u pronalaženju ravnoteže između investiranja u projekte za očuvanje nasleđa i investiranja u kreativne procese i modernu umetnost“, primećuje ona.

Bosna ima specifične dileme u ovom smislu, jer je mirovnim sporazumom praktično ozvaničena ratna podela na dve zone – jednu srpsku, a drugu većinsko bošnjačku i hrvatsku. Hladni odnosi između ova dva entiteta, Federacije i Republike Srpske, doveli su do toga da kulturom dominiraju „nacionalna“ pitanja i etiketiranje.

Dunja Blažević, direktorka bosanskog Centra za savremenu umetnost, smatra da to ostavlja malo prostora za umetničke forme koje su u manjoj meri nacionalno orijentisane. „Osim u oblasti filma, naše federalno ministarstvo ne pokazuje interesovanje za savremenu umetnost“, žali se ona. U međuvremenu, nacionalne galerije i muzeji bivaju zanemareni „jer ih je osnovala bivša država i nijedna institucija Federacije ne želi da preuzme brigu o njima“, dodaje ona.

Etničke podele u Bosni – i ratno iskustvo – utiču i na bosanske umetnike koji nastupaju u susednoj Srbiji i Hrvatskoj. Faruk Šehić, predstavnik novog talasa u bosanskoj književnosti i pripadnik takozvane „ratne generacije“, smatra da je zagrebačka publika otvorenija prema bosanskoj kulturi u odnosu na publiku u Beogradu.

Karakteristična je reakcija na koju je naišao nagrađeni film Grbavica, koga je 2005. godine snimila bosanska režiserka Jasmila Žbanić. Film o jednoj od mnogih bosanskih žena koje su silovali srpski vojnici tokom rata dobio je međunarodna priznanja i osvojio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu, ali još uvek nije distribuiran u Srbiji, i pored toga što je glavna glumica, Mirjana Karanović, Srpkinja.

Karanovićeva ne želi da politizuje ovu činjenicu. „Postoji i politička pozadina, ali nisam sigurna da to predstavlja glavni razlog“, kaže ona. „Jedino što znam je da u Srbiji niko nije pisao o uspehu koji sam postigla u ovom filmu... A ono o čemu se ne piše u novinama ne postoji“.

Milena Dragičević-Šešić, rektorka beogradske Akademije umetnosti i jedna od najpoznatijih stručnjaka u oblasti kulture, nije tako uzdržana. Ona smatra da su za ovaj i druge primere kulturne isključivosti krivi „ljudi sa kompleksom niže vrednosti kojima je potreban megalomanski scenario – mit o srpskoj kulturi. Oni koji u svemu vide pretnju“.

Pouke iz Skandinavije

Zoki iz Hladnog piva smatra da narodi bivše Jugoslavije moraju napustiti koncept nasleđene krivice kako bi ostvarili pomirenje. „Ne možete kriviti ceo narod zbog zločina koje je njegova vlast počinila pre 10 ili 15 godina“, kaže on.

On veruje da umetnici iz bivše Jugoslavije mogu mnogo naučiti iz ranijih zbivanja u Evropi, gde su slični problemi nekada postojali, a kasnije su uspešno prevaziđeni.

Pojedini umetnici iz bivše Jugoslavije pokazali su interesovanje za koncept koji leži u osnovi kulturnog TV kanala ARTE koji je pokrenut 1992. godine kako bi premostio razlike između Nemačke i Francuske, zemalja koje su od 1870. do danas ratovale tri puta, iako danas čine kičmu Evropske unije.

Majkl Štrier, predstavnik za komunikacije na kanalu ARTE, objašnjava kako stanica planira da u budućnosti emituje program u celoj Evropi. „Pokušavamo da pomognemo ljudima da razumeju i poštuju druge kulture. Ne možemo živeti zajedno ako nemamo poštovanja za naše susede“.

Ipak, Rajko Grlić radije uzima za primer model primenjen u skandinavskim zemljama, smatrajući da on može predstavljati dobru smernicu za bivše jugoslovenske republike. Istoriju Finske, Danske, Švedske i Norveške karakterišu brojni ratovi i neprijateljstva. I pored toga, tokom poslednjih decenija ove zemlje su razvile brojne mehanizme za zajedničke projekte, akcije i kulturnu politiku.

Kao što kaže Per Svenson iz Švedskog saveta za umetnost, „nordijska kulturna saradnja ima veliku važnost zato što imamo mnogo toga zajedničkog. Govorimo malim jezicima, na rubu smo Evrope, delimo zajedničku istoriju i tradicije i, naravno, uz to je važno imati dobre odnose sa susedima“.

Sa Svensonom se slaže njegov kolega iz Finskog saveta za umetnost, Saha Hanu: „Između nordijskih zemalja danas postoji veoma bliska kulturna saradnja. Ministarstva za kulturu i obrazovanje redovno održavaju zajedničke sastanke, uz brojne mogućnosti za odvijanje kulturnih aktivnosti i veoma aktivnu direktnu saradnju između samih umetnika i institucija kulture“. Hanu smatra da „ova saradnja nije samo značajna, ona je i sasvim prirodna“.

Cvijanović veruje da ovaj primer predstavlja putokaz za region u kome živi, s obzirom da je „istorija skandinavskih zemalja veoma slična istoriji Balkana“, dodajući: „u pitanju je veoma značajna prilika za nas, jer i mi imamo veliki broj zemalja na malom prostoru“.

Rajko Grlić se slaže: „Postoji velika sličnost sa skandinavskim zemljama. Veoma je teško pronaći danski film koji je snimljen bez učešća Švedske ili Norveške. Nezavisno od njihovog bogatstva, male zemlje pokušavaju da se ujedine i iskoriste takozvani prostor sličnog senzibiliteta kao svoje primarno tržište“.

Još uvek nismo spremni za skandinavski model

Bivše jugoslovenske republike još uvek moraju preći dug put pre uspostavljanja čak i osnovnih uslova za ovakav nivo saradnje. Na primer, prava na intelektualnu svojinu još uvek nisu regulisana na regionalnom nivou, zbog čega cveta piraterija.

Skandinavske zemlje, sa druge strane, imaju specijalne zajedničke propise iza kojih stoje države, civilno društvo, profesionalna udruženja i privatne fondacije. Decentralizacija predstavlja još jednu značajnu karakteristiku. Mnoge skandinavske lokalne i gradske vlasti imaju budžet namenjen kulturnim projektima koji je slične veličine kao i državni. Balkanske zemlje ni izbliza nisu u ovoj poziciji.

Ipak, Tomas Bokstad iz švedskog Ministarstva kulture smatra da model kulturne saradnje između skandinavskih zemalja ni po čemu nije jedinstven. „Ako pogledate novi sistem kulturne podrške u skandinavskim zemljama, videćete da on može biti primenjen širom Evrope, pa i van nje“, kaže on.

Kao što ističe Per Svenson, kulturna politika koja ne stavlja naglasak na “švedsku kulturu“ samu po sebi predstavlja važan činilac švedskog uspeha u ostvarivanju kulturne saradnje. „Nacionalna kulturna politika naglašava važnost internacionalizma i raznovrsnosti“, kaže on. Zbog svega ovoga, uprkos sukobima u prošlosti, „Švedska i Danska savršeno sarađuju unutar skandinavskih sistema kulturne saradnje, ali i van njih“.

Pored spontanih koprodukcija i kulturne saradnje između Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, nema sumnje da vlade i profesionalna udruženja moraju i same pružiti podršku dinamičnoj interakciji između prirodnih interesovanja, jezičke sličnosti i tržišnih faktora.

Bez svega toga, smatra Milena Dragičević Šešić, primeri saradnje nastajaće samo kao rezultat ličnih inicijativa koje, „iako se mogu dugoročno nastaviti, nemaju uticaja na opšte stanje stvari“.

Ona je, ipak, optimistična u pogledu jačanja ovog procesa, koji će pomoći da se zaleče ratne rane koje su ovaj region udaljile od ostatka Evrope. Čak se i skeptici slažu da kultura može predstavljati ključ za povećanje sveukupne regionalne pokretljivosti, omogućavajući nekadašnjim neprijateljima i žrtvama da ublaže svoje strahove i predrasude kroz izloženost kulturnim proizvodima koji dolaze sa druge strane.

„Objektivno govoreći, verujem da kultura može imati pozitivnu ulogu u pomirenju i moguće je da će to predstavljati jednu od njenih ključnih uloga u budućnosti“, kaže Lončareva. „Možda će naša deca, koja nisu opterećena onim što smo mi proživeli, biti sposobna da steknu drugačiju perspektivu.“