Bogate zemlje preotimaju sportske talente iz bivše Jugoslavije

Nakon izvanrednih uspeha na Otvorenom prvenstvu Francuske u junu 2007. godine, desetine hiljada Beograđana oduševljeno je dočekalo srpske teniske heroje Anu Ivanović, Jelenu Janković i Novaka Đokovića.

Mnogi nisu ni bili svesni činjenice da se lako moglo dogoditi da njihovi sportski idoli na isti način obraduju obožavaoce u Velikoj Britaniji, Australiji ili nekoj drugoj zemlji, s obzirom na to da su sve troje tenisera dobili primamljive ponude da promene državljanstvo. Otac Ane Ivanović, Miroslav, saopštio je kako je njegova ćerka odbila takve ponude iz mnogih zemalja, uključujući Australiju.

„Državljanstva Australije, Amerike ili zemalja Evropske unije uvećavaju tržišnu vrednost sportiste 10 ili 20 puta. To znači da sportisti iz ovih zemalja dobijaju neuporedivo više novca od sponzora“, objašnjava Ivanović. Pored toga, tako bi nestale i sve teškoće vezane za dobijanje putnih viza koje ne mogu izbeći čak ni igrači koji nastupaju na najvećim svetskim turnirima. Doduše, očekuje se da će novi vizni režim Evropske unije olakšati proces dobijanja viza sledeće godine.

„Dok je bila mlada i puna ideja, razmišljala je o uzimanju državljanstva neke druge zemlje“, kaže Ivanović. „Bilo je puno ponuda. Neke od njih su bile isuviše dobre da bi bile istinite, ali je Ana prestala da razmišlja o tome kada je počela da zarađuje dovoljno novca igrajući tenis“.

Britanska teniska asocijacija stupila je 2007. godine u kontakt sa roditeljima Novaka Đokovića, tvrdeći da će njihov sin biti u mogućnosti da dobije znatno veću podršku i unosnije sponzorske ugovore ako bude igrao za Veliku Britaniju. Đokovići su odbili ponudu usred medijske pomame koja je potom usledila u Srbiji, Velikoj Britaniji i drugde u vezi sa ovim pitanjem.

Ipak, suočeni sa ograničenim mogućnostima za profesionalni razvoj, mnogi balkanski sportisti su prihvatili ovakve ponude. Marko Pešić, sin istaknutog košarkaškog trenera Svetislava Pešića, koji je predvodio Jugoslaviju prilikom osvajanja zlatnih medalja na Evropskom prvenstvu 2001. i Svetskom prvenstvu 2002. godine, uzeo je nemačko državljanstvo.

„Najpre sam odbio zbog patriotskih razloga, ali se ispostavilo da jugoslovenski tim nije zainteresovan za mene. Želeo sam da igram na velikim međunarodnim takmičenjima“, otkriva Marko. „Zato sam poslušao savet roditelja i ispunio svoje snove igrajući za Nemačku“.

Otići ili ostati?

U zemlji koja se još uvek oporavlja od ratnih sukoba i međunarodne izolacije pod režimom Slobodana Miloševića, mnogi srpski sportisti razmišljaju o sličnim potezima.

Neformalna anketa koju smo sproveli, a koja je obuhvatila 100 sportista, pokazuje da bi 54 odsto ispitanih razmotrilo tu mogućnost, ako bi dobili takvu priliku. Trideset odsto ih je izjavilo kako je njihov glavni motiv finansijski, dok je 18 procenata bilo nezadovoljno politikom svoje vlade u oblasti sporta. Oko 16 odsto intervjuisanih navelo je probleme prilikom dobijanja viza, dok 8 procenata veruje da bi mogli ostvariti bolje rezultate u drugim zemljama. Niko od njih nije naveo politički motiv. Naše istraživanje je pokazalo da 54 odsto sportista ima neutralan stav o moralnom aspektu promene državljanstva. Promenu državljanstva je 26 procenata ocenilo kao pozitivan korak, dok 20 odsto veruje da je to pogrešno.

U pogledu odredišta, 54 procenata intervjuisanih bi se uputilo u bilo koju zemlju koja bi im ponudila primamljive uslove: 12 odsto je navelo Italiju, a 5 odsto Sjedinjene Američke Države. Ostali su pomenuli Francusku, Švajcarsku, Nemačku i druge zemlje.

Jasna Bajraktarević, profesor psihologije na Univerzitetu u Sarajevu, smatra da rezultati ankete nisu iznenađujući. Sličan nivo interesovanja sportista za emigriranje u druge zemlje postoji u svim zemljama koje su bile deo nekadašnje Jugoslavije. Bajraktarevićeva tvrdi da „ni pod kojim uslovima ne treba smatrati da sportistima koji promene svoje državljanstvo nedostaje osećaj patriotizma“.

„Sa ovakvom krizom se suočavaju sve zemlje koje nisu u stanju da svojim sportistima obezbede osnovne uslove za takmičenje“, kaže profesorka. „Novi politički aranžmani u regionu su još jedan važan faktor za ovu ambivalentnost“, tvrdi Bajraktarevićeva i dodaje: „Države koje su nasledile bivšu Jugoslaviju mlađe su od većine njihovih sportista i neizvesno je u kojoj meri se oni mogu identifikovati sa svojim novostvorenim državama“.

Oni žele da putuju, za početak…

Jedan od razloga za promenu državljanstva predstavljaju aktuelni vizni propisi koji su posledica raspada Jugoslavije. Iako je sportska zvezda, Ana Ivanović još uvek mora da čeka u redovima ispred stranih ambasada da bi dobila vizu. „Često joj je ostajalo premalo vremena za to i bila je primorana da čeka ispred ambasade nekoliko sati pre poletanja aviona“, priseća se njen otac Miroslav.

Na sreću, čini se da ubuduće većina sportista neće morati da se suočava sa ovom dilemom. Evropska unija je 18. septembra potpisala sporazum o viznim olakšicama sa Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom, Crnom Gorom i Srbijom koji će olakšati putovanja određenim kategorijama stanovništva. Očekuje se da će ovaj sporazum stupiti na snagu u januaru 2008. i od njega će najveće koristi imati sportisti, studenti, poslovni ljudi i novinari. Vizne olakšice podrazumevaju lakše dobijanje viza i cenu od 35 evra, što predstavlja polovinu od standardne cene.

Jedna od najboljih teniserki Srbije, Jelena Janković, prošla je kroz slična iskušenja kao Ana Ivanović. U nedavnom intervjuu za srpski nedeljnik Ilustrovana politika, ona je izjavila da je svaki put kad putuje primorana da nosi čak četiri uvezana srpska pasoša.

„Sva četiri pasoša su ispunjena vizama, što često zbunjuje granične službenike koji me pitaju koliko ljudi putuje sa mnom“, priseća se ona. „Kada shvate da svi ti pasoši pripadaju meni, mole me da sama pronađem vizu za njihovu zemlju, jer bi njima to oduzelo puno vremena“.

Miroslav Ivanović, Anin otac, čija se porodica preselila u Švajcarsku pre nekoliko godina, zadržavši pri tome srpske pasoše, tvrdi da najnovije promene koje je uvela Evropska unija nisu dovoljne. On smatra da najbolji srpski sportisti moraju dobiti diplomatske pasoše s obzirom da predstavljaju „osobe koje izuzetno doprinose poboljšanju međunarodne reputacije svoje zemlje“.

Sport kao unosan porodični posao

Porodice mnogih sportskih zvezda u Srbiji tvrde da su bile primorane da same obezbeđuju ono što bi im u razvijenijim zemljama obezbedila država.

Teniski trener Jelena Genčić (71), koja je otkrila Novaka Đokovića, Moniku Seleš i druge sportske talente, navodi da su porodice morale da nadoknade nedostatak institucionalne podrške. „Da Novakov otac nije bio istrajan i nije podneo mnoge lične žrtve, taj dečak nikada ne bi postao ovakav teniser kakav je danas“, tvrdi Genčićeva.

Međutim, prevelika uloga porodice sportista u Srbiji može doprineti i nastanku pojedinih problema. „Neki roditelji talenat svog deteta vide samo kao priliku da se obogate“ objašnjava Genčićeva i dodaje: „Oni misle kako će i sami postati bogati ako njihovo dete ostvari uspeh. Za neke od njih promena državljanstva deteta predstavlja unosnu poslovnu transakciju“.

Genčićeva kao pozitivan primer navodi Novakovog oca, Srđana Đokovića, koji je pokrenuo kampanju za osnivanje teniske akademije u Srbiji. Projekat je još uvek u fazi planiranja. Novak Đoković objašnjava: „Jelena Janković je otišla u Sjedinjene Američke Države, Ana Ivanović u Švajcarsku, dok ja treniram u Nemačkoj i Italiji... Srbija je prepuna mladih talenata i moramo da sagradimo ovu akademiju kako bismo ih zadržali ovde“.

Potom dodaje: „Teško mi je da objasnim kako smo uspeli da postanemo jedna od teniskih sila kada u zemlji nije bilo uslova za naš uspeh. Znam kroz šta smo Ana, Jelena i ja prošli, i svi smo morali da odemo u inostranstvo kako bismo napredovali“.

I pored svega, stvari se možda menjaju nabolje za srpske sportiste, što može umanjiti njihovu zavisnost od roditelja i potrebu za prihvatanjem stranog državljanstva.

Na primer, jedan od najvećih automobilskih dilera u zemlji, Verano Motors, potpisao je u julu trogodišnji ugovor o sponzorstvu sa Anom Ivanović. Uslovi ugovora nisu obelodanjeni, ali direktor kompanije Jovan Šijan navodi da se radi o najvećem sponzorskom ugovoru u istoriji Srbije, te da je njegov cilj da mladi talentovani sportisti ostanu u svojoj zemlji.

„Srpske kompanije moraju da daju mladim sportistima podstrek da ostanu ovde“, nastavlja Šijan. „Verujemo da će naš potez ohrabriti sve talentovane mlade ljude da krenu Aninim stopama“.

I Vlada Srbije se pridružila ovoj kampanji. Novi ministar sporta Snežana Samardžić-Marković izjavila je da zaustavljanje odliva sportista predstavlja prioritet.

Ana Marković iz istog ministarstva navodi da je vlada preduzela prve korake donošenjem uredbe kojom se država obavezuje da uspešnim sportistima dodeli odgovarajuću nadoknadu. „Želimo da obezbedimo najbolje uslove za naše sportiste kao i da se postaramo da oni koji su osvajali priznanja u ime svoje zemlje u prošlosti dobiju odgovarajuću naknadu“, kaže Markovićeva. Trenutno je u pripremi sveobuhvatni zakon o sportu, a o njemu će se uskoro raspravljati u skupštini.

Genčićeva se slaže da usvajanje novih zakona predstavlja ključan korak. „Rad u klubu je veoma težak kada imate pet ili šest talentovanih igrača dok novca ima dovoljno samo za dvoje“, kaže ona. „Uslovi su danas bolji nego ranije, ali smo tokom nekoliko proteklih godina izgubili čitavu generaciju od 10, 15 igrača“.

Jedan od predstavnika te generacije je Aleks Bogdanović, treći najbolje rangirani britanski teniser na ATP listi. Bogdanović je imao osam godina kada se iz Beograda preselio u Veliku Britaniju, a kasnije je uzeo i britansko državljanstvo. U junu 2007. godine Bogdanović se povukao iz Dejvis kupa, nakon što je od njega traženo da igra protiv Srbije, navodeći da je teško igrati protiv zemlje u kojoj si rođen.

Genčićeva navodi da su bogate zemlje ranije dodeljivale državljanstvo mladim talentima, dok danas radije preuzimaju već uspešne sportiste u koje ne moraju da ulažu ili da ih obučavaju. „Zbog toga je Novaku Đokoviću prošle godine nuđeno britansko državljanstvo“, objašnjava ona.

U samoj Velikoj Britaniji je ponuda upućena Đokoviću izazvala kontroverzne reakcije. Pojavile su se ocene da je i dodeljivanje britanskog državljanstva Gregu Rusedskom, rođenom u Kanadi, predstavljalo grešku. Ipak, mnogi su apelovali na Britansku tenisku asocijaciju da učini sve što je u njenoj moći da privuče Đokovića. Slične reakcije su se pojavile i u američkim medijima. The Sun Sentinel iz Floride pisao je u leto 2006. da Britanci moraju učiniti „sve što je moguće kako bi Đoković zaigrao za njih“.

„Dajte mu kraljevski tretman i ključeve Ujedinjenog kraljevstva, jednu od devojaka iz grupe Spice Girls, priliku da izvodi ski skokove sa Majklom Edvardsom, kolekciju knjiga sa autogramom Dž. K. Roulingove.... Dajte mu što god poželi!“, pisao je Sentinel.

So long, farewell, auf wiedersehen, goodbye...

Milan Jajčinović, zagrebački analitičar, smatra da u bivšoj Jugoslaviji odlazak vrhunskih sportista predstavlja traumatično iskustvo za njihovu domovinu jer sportisti u ovom regionu imaju ulogu istaknutih predstavnika svoje zemlje.

„Oni su naši najbolji ambasadori“, tvrdi on. „Košarkaš Dražen Petrović i teniser Goran Ivanišević učinili su više za Hrvatsku od bilo kojeg diplomate. Zato i dolazi do negodovanja javnosti kad god vrhunski sportisti prolaze kroz bolan korak promene državljanstva“.

Pojedinci bivaju zastrašeni protestima javnosti u tolikoj meri da odustaju od svojih namera. Vrhunski hrvatski plivač Duje Draganja, osvajač srebrne medalje na Olimpijskim igrama 2004. godine, uzeo je državljanstvo Katara 2005. godine isključivo iz finansijskih razloga, pri čemu je ostao državljanin Hrvatske.

„Katar mi je ponudio uslove o kojima kao profesionalni plivač mogu samo da sanjam“, pisao je Draganja u otvorenom pismu hrvatskim medijima u avgustu 2005. godine. Draganja je ubrzo promenio mišljenje. „Novac ne može da kupi sreću“, izjavio je u nedavno objavljenom saopštenju za štampu, gde je obelodanjeno da je odustao od sporazuma sa Katarom.

Milan Jajčinović tvrdi da se Draganja verovatno predomislio zbog „pritiska na njega i protesta javnosti koja ga je proglasila izdajnikom zbog toga što je izneverio hrvatske nacionalne interese“.

Nekadašnje tenisko čudo od deteta, Monika Seleš, osetila je sličan gnev javnosti na svojoj koži pre desetak godina. Rođena u Novom Sadu, Selešova je uzela američko državljanstvo na vrhuncu svoje karijere 1994. godine, što je izazvalo izliv prezira javnosti.

Đoković nastupa u njenu odbranu. „Monika Seleš nije imala izbora. Ona je morala da napusti Novi Sad i ode u Sjedinjene Države zbog potpunog nedostatka kapaciteta za profesionalni trening u njenom rodnom gradu“, izjavio je Đoković u junu tokom Otvorenog prvenstva Francuske. „Ljudi su bili zapanjeni njenom odlukom, ali mi upravo iz tog razloga moramo da izgradimo tenisku akademiju u Srbiji kako ne bismo bili prinuđeni da uzimamo državljanstvo drugih zemalja.“

Jedan od razloga za veliko ogorčenje javnosti u bivšim jugoslovenskim republikama krije se i u činjenici da se radi o fenomenu novijeg datuma. U drugim zemljama to nije slučaj. Sportisti su menjali svoje državljanstvo još tokom dvadesetih godina prošlog veka, kaže švajcarski stručnjak Rafael Poli sa Univerziteta Nojšatel u Švajcarskoj. Italija je uspela da privuče brojne fudbalere iz Južne Amerike koji su joj pomogli da osvoji Svetski kup 1934. i 1938. godine.

Do širenja ovog fenomena došlo je nakon Drugog svetskog rata. Francuska je dovela mnoge fudbalere i atletičare iz svojih bivših kolonija u nameri da ojača svoju poziciju u sportu. Ipak, promena državljanstva iz finansijskih razloga praktično nije postojala u zemljama bivšeg komunističkog bloka, uključujući tu i Jugoslaviju.

„Da ste pre trideset godina pitali sportiste u bivšoj Jugoslaviji da li razmišljaju o promeni državljanstva, oni bi bili zapanjeni“, kaže Jasna Bajraktarević sa Univerziteta u Sarajevu. „Sportisti su tada išli u inostranstvo samo na zalasku svoje karijere, onda kada svojoj zemlji više nisu bili potrebni“.

Trend promene državljanstva pojavio se na Balkanu tek pre nekoliko godina, nakon raspada Jugoslavije. Od tada je Srbija izgubila na desetine vrhunskih sportista.

Ne postoje zvanični podaci o broju srpskih sportista koji su uzeli strano državljanstvo, ali istraživanje sprovedeno prilikom pripreme ovog članka pokazuje da je od kasnih devedesetih godina prošlog veka do danas, ovakvom koraku pribeglo najmanje 30 sportista. Sportisti su prihvatali državljanstva i nekadašnjih komunističkih suseda kao što su Bugarska i Mađarska. Nataša Janjić je, na primer, osvojila zlatnu medalju u kajaku za Mađarsku na Olimpijskim igrama u Atini, a mađarskim rukometnim reprezentacijama pridružili su se Nenad Puljezović, Nikola Eklemović i Bojana Radulović, dok za bugarski nacionalni fudbalski tim igra Zoran Janković.

U košarci, Vladimir Bogojević igra za Nemačku, zajedno sa Markom Pešićem, a Dušan Šakota, sin bivšeg selektora reprezentacije Srbije Dragana Šakote, pridružio se grčkom juniorskom timu.

Fudbaler Danijel Bogdanović izabrao je Maltu za svoje odredište, kao i nekolicina drugih srpskih fudbalera, a rukometaš Arpad Šterbik danas igra za Španiju. Zanimljiv je slučaj fudbalera Branimira Subašića koji je igrao za Azerbejdžan protiv Srbije. Mnogi sportisti danas imaju dvojno državljanstvo.

Dok bogate zalivske zemlje kao što su Katar i Bahrein zasipaju novcem najbolje inostrane sportiste u pokušaju da postanu sportske sile, neke afričke zemlje su pribegle očajničkim merama kako bi zaustavile odlazak svojih sportista. Kenija je u aprilu 2005. godine najavila da će proterati sportiste koji preuzmu državljanstvo Katara, a nastave da žive u svojoj domovini.

Iako je sport oduvek bio jedan od ključnih instrumenata za stvaranje i jačanje nacionalnog identiteta, tvrdi Rafael Poli, taj koncept se ubrzano raspada. „Veliki porast migracije sportista doveo je do situacije da sastav nacionalnih timova u maloj meri odražava tradicionalni imidž zemlje koju predstavljaju“, kaže on.

Kako bi se umanjila narastajuća konfuzija, FIFA, svetsko upravno fudbalsko telo, donela je u martu 2004. godine odluku da fudbaleri koji promene državljanstvo mogu predstavljati svoje nove zemlje isključivo nakon dve godine boravka u njima. Međunarodna asocijacija atletskih federacija (IAAF) 2005. godine takođe je usvojila sličnu meru propisujući uporedivi standard od tri godine.

Evropski stručnjaci smatraju da je odavno trebalo sprovesti reforme u ovoj oblasti. Govoreći o nedavno objavljenoj „Beloj knjizi o sportu“, koju je sačinila Evropska komisija, Majkl Krejza, šef sportskog odeljenja Komisije, kaže: „Javljaju se sve brojniji zahtevi da se uvede red u ovoj oblasti. Sloboda kretanja predstavlja osnovno ljudsko pravo koje Komisija garantuje i podržava, ali neophodno je uvesti određena ograničenja kada se radi o sportu“.

Ekspert za migracije iz Vašingtona Džoan van Selm tvrdi da sportisti uživaju prevelike privilegije kada se radi o promeni državljanstva: „Prosečni emigrant mora da čeka 10 ili više godina ako želi da dobije novo državljanstvo u Evropi i svi kandidati moraju da praktično žive u svojoj novoj zemlji“, kaže ona. „S druge strane, sportista koji nikada nije živeo u Belgiji, na primer, može odmah postati belgijski državljanin, dok marokanski emigrant to ne može ni nakon što je godinama radio i plaćao porez belgijskoj državi“.

Marko Pešić priznaje da mu je status košarkaša omogućio da postane nemački državljanin samo dva meseca nakon podnošenja prijave, iako standardna procedura traje nekoliko godina. „Postojao je obostrani interes i to je bilo od ključnog značaja“, složio se on.

I sportistima je teško, takođe…

Uroš Mladenović, profesor psihologije na Univerzitetu u Novom Sadu, objašnjava da promena državljanstva može da predstavlja traumatično iskustvo i za same sportiste.

Tu tezu potvrđuje i Marko Pešić. „Uvek mi je smetalo što nisam mogao da iskusim tu strast i osećaj koje su Vlade Divac, Dejan Bodiroga, Predrag Danilović i drugi srpski košarkaši imali igrajući za svoju zemlju“, priseća se Pešić. „Nikada nisam osećao nagon da stavim ruku na srce kada bi se začula nemačka himna. Zahvalan sam Nemačkoj za sve što je učinila za mene jer sam imao uspešnu karijeru i zaradio novac, ali i pored toga žalim što nikada nisam igrao za svoju domovinu“.

Pojedini sportisti bivaju kažnjeni ako zaborave kome moraju biti lojalni. Hrvatska plivačica Mirna Jukić, koja je 2000. godine uzela austrijsko državljanstvo, prekršila je nepisano pravilo nakon što je primećeno kako navija za Hrvatsku tokom teniskog meča između njene rodne zemlje i Austrije. Gnevni austrijski mediji komentarisali su kako njeno srce „očigledno kuca za pogrešnu zemlju“, dok su pojedini sponzori zapretili da će raskinuti ugovore s njom.

„Navijala sam za svoju rodnu zemlju, ali nisam bila protiv Austrije“, izjavila je zbunjena Jukićeva. „Uopšte nisu u pravu oni koji misle da sam došla u Austriju samo zbog novca, kao što su sugerisali televizijski snimci.“

Iako novac, bolji uslovi za rad i nove sportske akademije mogu usporiti, pa i preokrenuti trend odliva sportista, Uroš Mladenović misli da ponovno rađanje nacionalnog samopouzdanja predstavlja faktor koji bi trebalo uzeti u obzir.

Srpski sportisti i nacionalni timovi poboljšali su svoj učinak, navodi on, nakon nedavnog raspada krhke „državne zajednice“ Srbije i Crne Gore jer im je to najzad omogućilo da se identifikuju sa svojom pravom zemljom.

Labava konfederacija, poslednji ostatak nekadašnje Jugoslavije, nije bila u stanju da pobudi nacionalnu strast i za većinu sportista predstavljala je privremenu državu kojoj je prošao rok trajanja.

„Svaki čovek, a naročito sportista, ima potrebu da bude deo grupe“, objašnjava Mladenović. „Osnovna premisa glasi – ako je moja zemlja snažna, želim da se identifikujem s njom i moje samopouzdanje i motivacija su snažniji. Zbog toga sportisti iz moćnih zemalja kao što su Nemačka, Britanija, Francuska, retko menjaju svoje državljanstvo“.