Mladi očajavaju zbog neizvesne budućnosti na Kosovu

„Ne mogu to više da podnesem! Jednostavno sam prestao da razmišljam o onome što me okružuje“, kaže Eremir Krasnići, 22-godišnji student sociologije iz Prištine. Dok prinosi ustima još jednu čašicu rakije, Eremir veruje da ista osećanja dele i njegovi prijatelji u lokalnom kafeu.

Eremirovo mišljenje je tipično za mlade na Kosovu. Većina smatra da to nije mesto gde mogu da ostvare svoje ambicije, pošto su šanse da pronađu posao veoma male. Budući da spor oko statusa Kosova nije okončan, napredak u svim oblastima je blokiran, pa mladi ljudi dižu ruke od svega.

Kosovo ima najmlađe stanovništvo u Evropi. Iako je natalitet opao tokom poslednjih nekoliko godina, polovina od oko dva miliona stanovnika još uvek je mlađa od 25 godina, sudeći po nedavnom izveštaju Razvojnog programa UN-a (UNDP), dok je prema vladinim podacima 65 odsto populacije mlađe of 30 godina. U celoj Zapadnoj Evropi jedino se Irska, sa 40 procenata stanovništva mlađeg od 25 godina, približava ovakvom demografskom profilu.

S druge strane, sudeći po podacima UNDP-a iz 2005. godine, stopa nezaposlenosti i dalje je oko 40 odsto, a mladi čine 29 procenata ukupnog broja nezaposlenih. Statistički podaci pokazuju da na oko 530 nezaposlenih dolazi jedno slobodno radno mesto.

Uz sve to, na Kosovu je teško zadobiti neophodnu prednost na tržištu rada jer su mogućnosti za sticanje profesionalnog iskustva veoma male. Na teritoriji sa albanskom većinom nalazi se samo jedna javna institucija visokog obrazovanja – Univerzitet u Prištini – koji ima lošu reputaciju. Što se tiče srpske manjine, čije je kretanje ograničeno na izdvojene enklave i uzani pojas teritorije na severu, ona se mora zadovoljiti Univerzitetom u Severnoj Mitrovici, čija je reputacija još lošija.

Većina mladih očajava. Sudeći po podacima iz izveštaja UNDP-a za 2007. godinu, skoro 50 odsto stanovnika starosti između 15 i 24 godine emigriralo bi ako bi im se ukazala prilika. „Zaista treba da odem odavde na pet godina“, dodaje Krasnići.

Oni veruju da će u Evropi imati priliku da uče i rade, ali putovanje do željene destinacije nije nimalo lako. Obrazovni programi imaju ograničenu prolaznost i mali broj mladih ima priliku da legalno dospe u Evropu.

Što je još gore, oni koji uspeju da odu retko se vraćaju jer je malo verovatno da će imati priliku da svoje novostečene veštine koriste u ekonomskoj pustoši koja ih očekuje. Oni koji ostaju pred sobom imaju još slabiji izbor – da ne rade ništa, da se bave drogom ili kriminalom, ili nađu utehu u religiji.

„Brojna populacija mladih nije od pomoći ako nema ekonomske aktivnosti“, kaže Rajner Munc, demograf iz Beča. Ako najpametniji i najbolji na Kosovu budu i dalje osujećeni ovakvim okolnostima, njegova budućnost izgleda sumorno.

Da li iko želi diplomu?

Munc tvrdi da Kosovo rasipa svoj najdragoceniji resurs – obrazovane mlade ljude. Problem, međutim, leži u samom sistemu obrazovanja, imajući u vidu da on ni na koji način ne pruža podršku onima koji žele da napreduju na ovako ograničenom tržištu rada.

Florie Džemailji, student sociologije, duboko je razočarana njegovim kvalitetom. „Toliko sam razočarana studiranjem da sebe više i ne smatram studentom“, kaže ona. „Izgubila sam kontakt sa fakultetom i to je umanjilo moje ambicije i uništilo radne navike koje sam imala u srednjoj školi“.

Fisnik Osmani, takođe student, deli njeno razočaranje. Jedini razlog zbog kojeg on nastavlja studiranje je dobijanje potvrde o svršenim studijama - „te proklete diplome“, kako je on naziva.

Gnevni studenti izrazili su svoje nezadovoljstvo živopisnim demonstracijama. U 2004. godini, jedna od studentskih grupa, „Inicijativa za drugačiji univerzitet“, zasula je smećem kancelarije univerziteta. Gazim Krasnići, jedan od učesnika, izjavio je tada da „zatvaranje univerziteta predstavlja jedino rešenje“ jer njegov proizvod predstavljaju „budale sa diplomama“.

U izveštaju koji je lokalna organizacija, Kosovski institut za političko istraživanje i razvoj (KIPRED), objavio 2007. godine pod nazivom „Uprava i kompetencije u visokom obrazovanju“ žestoko se kritikuje kvalitet nastave na univerzitetu. Navodeći da se njime upravlja na neefikasan i korumpiran način, u izveštaju se pominju „uznemirujuće tendencije u visokom obrazovanju na Kosovu“: „Polaganje ispita često iziskuje plaćanje određene sume novca, preimenovanje kurseva naziva se 'reformom', dok su studenti prinuđeni da tolerišu aroganciju profesora jer u suprotnom nikada ne bi položili ispite neophodne za sticanje diplome“.

U izveštaju KIPRED-a dalje se navodi: „Razvoj kritičkog razmišljanja još uvek ne predstavlja prioritet jer se težište ne postavlja na raspravu, interdisciplinarni pristup, grupni rad ili kontekstualno rešavanje problema“.

Pojedini studenti i sami priznaju – makar samo privatno – da su naplaćivali polaganje ispita za druge. „Polagao sam više od 30 ispita za različite studente. Obično sam naplaćivao 50 do 100 evra, u zavisnosti od težine ispita i rizika da budem uhvaćen“, poverava se jedan od njih.

Lindita Tahiri, pripadnica akademskog osoblja na univerzitetu, smatra da za nizak kvalitet debate u učionicama nisu krivi samo predavači. „Naša deca dolaze iz osnovnih i srednjih škola u kojima se ne razvija kritičko mišljanje“, tvrdi ona. „U trenutku kada dospeju na univerzitet već su naviknuti na prosto memorisanje činjenica i njihovo ponavljanje. Uopšte ne razmišljaju“.

U oblasti obrazovanja pojavila se konkurencija u vidu privatnih škola, ali to nije dovelo do vidljivog povećanja standarda. Mnoge od njih su se suočile sa nemogućnošću da od ministarstva obrazovanja dobiju licencu za rad pri čemu, sudeći po procenama stručnjaka, 20 škola koje su uspele da je dobiju nisu učinile mnogo na podizanju kvaliteta rada. „Smešno je i pomisliti da je obrazovanje na privatnim univerzitetima kvalitetnije nego na državnom“, kaže Milazim Krasnići, analitičar i profesor novinarstva u Prištini. „Isti profesori predaju i na Prištinskom i na privatnim univerzitetima!“

Studiranje u inostranstvu – nemoguća opcija

Dok mladi žitelji Kosova nemaju puno mogućnosti za profesionalno usavršavanje u maloj sredini u kojoj žive, još veće teškoće ih očekuju u inostranstvu.

Vizna ograničenja, uvedena na teritoriji zapadnog Balkana nakon raspada bivše Jugoslavije početkom devedesetih godina prošlog veka, najstrožija su upravo za stanovnike Kosova. Aktuelni spor sa Srbijom u vezi sa njegovim konačnim statusom prouzrokovao je još veću izolaciju Kosova u odnosu na susede. Teritorija Kosova stoga nije uključena u sporazum, zaključen ovog septembra, o ublažavanju viznog režima Evropske unije za studente i poslovne ljude iz Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore.

Nakon 1999. godine, ubrzo po okončanju oružanog sukoba, kosovskim studentima je stavljen na raspolaganje ograničen broj novih obrazovnih mogućnosti. Ipak, sudeći po proceni Dukađina Pupovcija, direktora Kosovskog obrazovnog centra, „broj onih koji su imali koristi od stipendijskih programa praktično je zanemarljiv“.

Transevropski program mobilnosti za univerzitetske studije (TEMPUS), koji je pokrenula Evropska komisija, na raspolaganju je kosovskim studentima od 2004. godine. Međutim, Lindita Tahiri, koordinator ovog programa na Kosovu, priznaje da je ostvareni efekat nezadovoljavajući. „Uz pomoć sredstava iz fonda TEMPUS-a ostvareno je više projekata, ali su oni obuhvatili mali broj ljudi i nedovoljno su iskorišćeni“, kaže ona.

Nedostatak novca ne predstavlja jedini problem. Između 2004. i 2006. godine kosovskim projektima je dodeljeno pet miliona evra, navode zvaničnici TEMPUS-a u Briselu. Problem se krije u tome što mali broj stanovnika Kosova ispunjava obrazovne norme neophodne za učešće u njima. „Prošle godine veliki deo novca nije bio iskorišćen zbog nezadovoljavajućeg kvaliteta projekata“, kaže Žan-Mari Kastelan, menadžer briselskog programa TEMPUS za Kosovo.

Erasmus Mundus predstavlja još jedan od ovakvih programa. Promovišući mobilnost, program omogućava diplomiranim studentima da steknu zvanje magistra u zemljama Evropske unije. „Otvoreni smo za mlade ljude širom sveta“, navodi Despina Kristadoni iz agencije Evropske komisije koja je nadgleda njegovu implementaciju.

Ipak, Kristadonijeva priznaje da je mali broj žitelja Kosova učestvovao u ovom programu: „Prošle godine smo imali tri ili četiri učesnika, a slična situacija je i ove godine“, kaže ona. I u ovom slučaju, nizak standard obrazovanja na Kosovu igra ključnu ulogu tako što onemogućava mlade ljude da dobiju inostrane stipendije, čak i kada su im one teoretski dostupne. „Naš glavni cilj je da ostvarimo veoma visok kvalitet univerzitetskih kurseva i dobijenih diploma, kao i visok kvalitet učesnika, kako bi kosovski studenti imali priliku da se ravnopravno takmiče sa studentima širom sveta“, objašnjava Kristadonijeva.

Luan Šljaku, direktor kosovske Fondacije za otvoreno društvo, smatra da je studentima pre svega potrebno ponuditi mogućnost putovanja, jer ako to ne mogu ostvariti na legalan način, oni će pribeći drugim metodama. „Neko bi morao da skupi hrabrost i da sa Evropom sklopi sporazum o davanju veće slobode kretanja za mlade ljude“, kaže on, „ili će stvarnost ovde postati u tolikoj meri nepodnošljiva da će mladi biti prinuđeni da učine bilo šta kako bi obezbedili sebi bolju budućnost“.

Teško je izaći iz začaranog kruga

Iako je Zapad primamljiv, mnogi mladi stanovnici Kosova su spremni i voljni da se vrate nazad, donoseći sa sobom veštine koje su stekli kad god mogu. Ali, to nije lako.

Arber Domi se upravo vratio iz Londona, gde je završio magistarske studije ekonomije na Londonskoj ekonomskoj školi (LSE). Pre toga je studirao na LSE-u kao vanredni student, polažući ispite u prostorijama Britanskog saveta u Prištini tokom tri godine. „Vratio sam se i želim da iskoristim obrazovanje koje sam stekao i koje mi je na Kosovu nedostajalo još od osnovne škole“, kaže on.

Arber će možda biti razočaran, sudeći po debati koja se na Kosovu vodi povodom „odliva mozgova“. Na javnoj tribini održanoj prošle godine, nekolicina studenata koji su se, poput Domija, vratili sa stranim diplomama, protestvovala je zbog nedostatka mogućnosti da stečeno znanje upotrebe. Oni su apelovali na vladu da formira bazu podataka o visokoobrazovanim povratnicima kako bi potencijalnim poslodavcima bilo omogućeno da ih pronađu.

Kujtim Dobruna i Edmond Šabani pokušali su da popune ovu prazninu. Nakon studija na univerzitetima u Austriji, njih dvojica su 2002. godine osnovali Ekonomsku inicijativu za Kosovo (ECIKS) sa sedištem u Beču. Ova organizacija funkcioniše kao savetodavno telo koje potencijalnim investitorima sa nemačkog govornog područja nudi sve potrebne informacije o radu na Kosovu.

„Brojne kompanije sa nemačkog govornog područja koje žele da investiraju na Kosovu najpre se obraćaju nama, želeći da dobiju osnovne ekonomske informacije ili kontakte, ili da istraže mogućnosti za investiranje“, kaže Dobruna.

Iako su ovakve inicijative nesumnjivo od pomoći, Mimoza Kusari-Lila, direktorka Američke privredne komore na Kosovu i jedan od povratnika sa stranom diplomom, veruje da na Kosovu neće doći do ekonomskog poboljšanja sve dok se ne izvrši temeljna reforma sistema obrazovanja.

Kusari-Lila, koja je studirala u Prištini i SAD pre povratka na Kosovo, smatra da su mogućnosti obrazovanja u Prištini nezavidne. “Kvalitet ovdašnjih univerziteta pod velikim je znakom pitanja“, kaže ona. „Isto tako, nivo veština koje studenti steknu nije zavidan“.

Problemi Srba su drugačiji – ali ne i manji

Mladi Srbi sa Kosova suočavaju se sa drugačijim, ali ne i manjim problemima u odnosu na albansku većinu. Jedino mesto na kojem oni mogu da steknu visoko obrazovanje je Univerzitet Severne Mitrovice koji je osnovan 1999. godine nakon egzodusa Srba iz Prištine i koji do danas radi pod pokroviteljstvom Beograda. Iako tačni podaci nisu dostupni, veruje se da nastavu na njemu pohađa oko 6.000 studenata.

Ana Pešikan, srpska ministarka za nauku i istraživanja, navodi da Beograd u najvećoj meri podržava Univerzitet Severne Mitrovice. “Tretiramo ga isto kao i sve druge obrazovne institucije u Srbiji“, kaže ona.

Međutim, mnogi studenti se ne slažu sa ovom ocenom. Miodrag Pantović smatra da je dobro što ima priliku da studira na svom jeziku na Kosovu i što nije primoran da putuje preko administrativne granice. „Ipak, kvalitet obrazovanja u Severnoj Mitrovici je niži“, žali se on. Miodrag tvrdi da „nivo kontrole od strane srpske vlade nije dovoljan“.

Jelena Kleut sa Novosadskog univerziteta, koja je predavala stručne predmete u Severnoj Mitrovici, navodi da su mnogi studenti „veoma kritični u pogledu obrazovanja koje dobijaju“ i dodaje: „Većina mladih ne veruje srpskoj vladi. Studenti sa kojima smo razgovarali navode da srpski zvaničnici dolaze samo da bi održali govor, a potom odu“.

U međuvremenu, napori međunarodnih organizacija da se premosti jaz između srpskih i albanskih studenata na Kosovu nije dao skoro nikakve rezultate.

Na primer, odmah nakon sukoba na Kosovu 1999. godine, OEBS je organizovao kampove za mlade s ciljem da različitim etničkim zajednicama pruži priliku za međusobno upoznavanje. Međutim, Kristofer Pardije, direktor odeljenja za više obrazovanje pri Misiji OEBS-a na Kosovu, priznaje da su ostvareni slabi rezultati. Najuočljiviji dokaz neuspeha u ovim nastojanjima za njega je predstavljalo masovno učešće mladih u etničkom nasilju koje se na Kosovu odigralo u martu 2004. godine. „To je bilo zvono na uzbunu Misiji na Kosovu“, priseća se Pardije.

Iako još uvek nije došlo do ponavljanja ovakvih nereda, nedavno istraživanje stavova mladih na Kosovu u vezi sa međuetničkim pomirenjem, koje je sproveo UNDP, donelo je obeshrabrujuće zaključke. Istraživanje je pokazalo da najmanje 65 procenata mladih kosovskih Albanaca odbacuje čak i mogućnost uspostavljanja prijateljstva sa mladim Srbima, dok više od polovine ne želi Srbe za susede.

Izolacija kosovskih Srba odvija se na više različitih nivoa. Oni nisu pogođeni samo opštom izolacijom Kosova u odnosu na Evropsku uniju i rigoroznim viznim režimom, već i povremenim izlivima etničkog neprijateljstva. Dok im je za kretanje između pojedinih enklava unutar Kosova često potrebna policijska pratnja, prisutan je i određeni stepen netrpeljivosti prema Srbima sa Kosova u samoj Srbiji.

„Ako ljudi primete da Srbin sa Kosova govori sa određenim naglaskom, zvaće ga ‘Šiptarom' i neće ga ravnopravno tretirati“, kaže Pantović.

Monika Jakobsen sa Univerziteta Džordž Mejson u Vašingtonu, koja je predavala u Severnoj Mitrovici, objašnjava da se kosovski Srbi nalaze u procepu. „Mladi istinski žele promene, iz sveg srca, i to je zaista vidljivo. Ali društvena kontrola je veoma jaka i prisutan je istinski strah“.

Kao i njihovi albanski vršnjaci, mnogi od njih će otići čim steknu svoje diplome. „U ovom trenutku želim da ostanem i da izgradim svoju budućnost na Kosovu“, kaže Pantović, „ali se definitivno osećam izolovano“.

„Naši prijatelji iz enklava na jugu nalaze se u još goroj situaciji“, dodaje on. „Oni imaju velike probleme sa slobodom kretanja i još uvek prilikom dolaska u severni deo Kosova, dva ili tri puta nedeljno, moraju da koriste autobuse UN sa oružanom pratnjom“.

Kuda je nestao sav taj gnev?

Uprkos očiglednoj frustraciji koju izražavaju mladi iz svih etničkih grupa na Kosovu, među njima ne preovlađuje gnev, već apatija. Rezultati izveštaja UNDP-a iz 2007. godine potkrepljuju ovaj zaključak. Više od 60 odsto mladih veruje da ne može napraviti bilo kakvu promenu u svojoj zajednici.

Neki analitičari povezuju ovu pasivnost sa tragičnim događajima kojima se okončala serija protesta političkog pokreta „Vetevendosje“ što se nepopustljivo protivi aktuelnom procesu rešavanja konačnog statusa Kosova. Njegov vođa Albin Kurti nalazi se u kućnom pritvoru od 2. februara. Kurti je pritvoren nakon što je protest u Prištini izmakao kontroli i doveo do smrti dvojice demonstranata, koje su gumenim mecima ustrelili vojnici iz rumunske jedinice UN policije.

Nakon ovog incidenta, zbunjeni i uplašeni, ljudi su oklevali da ponovo izađu na ulice. „Problemi ovog društva su daleko složeniji nego što to običan građanin može da shvati“, kaže Dukađin Gorani, socijalni analitičar.

Augustin Paljokaj, politički analitičar iz Brisela koji piše za kosovski dnevni list „Koha ditore“, takođe uočava promenu. „Krajem proleća postojao je trenutak kada su svi ovde, u Briselu, očekivali veći broj protesta, ali to se nije dogodilo“, primećuje on.

Paljokaj je ustanovio da su stanovnici Kosova nevoljni da „talasaju“. „Poslednji put kada sam bio na Kosovu, ovog leta, pitao sam prijatelje, rođake i poznanike da li žele da izađu na proteste i svi su rekli da žele, ali niko od njih nije bio voljan da načini prvi korak“, dodaje Paljokaj.

Salih Morina, direktor vladinog odseka za mlade, priznaje da je prisutna zabrinjavajuća atmosfera pasivnosti među mladima, što on povezuje sa odugovlačenjem rešavanja statusa Kosova. „Mislim da je sve povezano sa tim“, kaže on. „Očekujem da će nakon utvrđivanja statusa započeti investiranje na Kosovu, te da će brojne agencije iz Evrope, sveta i SAD doneti nove mogućnosti za mlade“, dodaje on.

Arno Apriju, službenik Evropske komisije zadužen za oblast demokratizacije i civilno društvo na Kosovu, takođe pominje široko rasprostranjeno osećanje političke nemoći. „Položaj Kosova unutar Jugoslavije načinio je stanovništvo apatičnim“, kaže on. Svi su mislili: „Mi smo ovde, na Kosovu, dok na nekom drugom mestu donose odluke o našoj sudbini“.

Ženovev Ruiz Kalavera, direktorka odseka za Kosovo pri Evropskoj komisiji u Briselu, priznaje da je mladima teško da vide svoju budućnost nakon rešenja konačnog statusa, ali njena poruka njima je jasna: „Niko vas neće zastupati osim vas samih“. „Ako nastavimo da dolazimo sa unapred pripremljenim rešenjima, samo ćemo produbiti ovu apatiju“, objašnjava ona, dodajući: „Stanovnici Kosova moraju naučiti da je neophodno da sami artikulišu pritisak i lobiraju u parlamentu“.

Njen savet glasi: „Izvršite uticaj na vaše političare, vratite se u školu i formirajte roditeljska udruženja u školama koja će direktore ispitivati u vezi sa kvalitetom obrazovanja koje deca dobijaju“.

„Neophodni su ovakvi pokreti civilnog društva“, kaže ona i dodaje da „mladi imaju veoma važnu ulogu“ u tom pogledu.

„Suprotna stvar apatiji ne znači demonstracije na ulicama, već snažno civilno društvo koje zagovara određene ideje i projekte“, slaže se Apriju.

Međutim, u ovom trenutku ne postoje znaci stvaranja snažnog i artikulisanog „civilnog društva“ na Kosovu. „Zaostajemo čitavih deset godina za ostatkom regiona u oblasti društvenog aktivizma“, kaže Luan Šljaku. „Potrebni su nam stručni saveti i organizacije koje će kontaktirati sa političarima i snažne grupacije za lobiranje koje će artikulisati potrebe društva“, kaže on.

Napustiti školu ili pronaći Boga

Čini se da se veliki deo energije isfrustrirane omladine troši na kriminal ili drogu. „Prosečna starost učinilaca krivičnih dela, kako lakših tako i težih, kreće se između 18 i 24 godina“, kaže Veton Eljšani, predstavnik za štampu Kosovskog policijskog korpusa (KPS). „Čak i deca mlađa od 18 godina u značajnoj meri učestvuju u kriminalnim aktivnostima koja se kreću u rasponu od krađe do ubistva“, dodaje on.

Zloupotreba marihuane, navodi Eljšani, znatno je porasla tokom poslednjih nekoliko godina. „Suočavamo se sa ogromnim porastom zloupotrebe ove droge. To je veoma rašireno“, kaže on.

Statistički podaci, koje je 2001. godine prikupila Svetska zdravstvena organizacija, potkrepljuju njegove navode, pokazujući da je stopa zloupotrebe droge među mladima na Kosovu viša nego u Zapadnoj Evropi. Svojim zapažanjima to potvrđuju i lokalni zdravstveni radnici.

Drugi mladi ljudi na Kosovu način za oslobađanje od nagomilanih frustracija često nalaze u tvrdokornim verskim uverenjima „Da nema islama, smesta bih napustio Kosovo“, kaže Armend dok se vraća sa molitve petkom u lokalnoj džamiji. Armend se amaterski bavi fotografijom i smatra da je „život postao nepodnošljiv u Prištini“, gde se na one koji ne žele da budu deo opšte „zabave“ gleda sa neodobravanjem. „Zar ne piješ?“, kaže on, imitirajući one koji, po njemu, predstavljaju deo društva u raspadanju. „Naše društvo propada. Izgleda kao da neko to namerno čini“.

Nakon rata je porastao značaj islama na Kosovu, naročito među mladima. Preporod je otpočeo pre nekoliko godina, kada su arapske organizacije, koje su dopremale hranu i odeću nakon sukoba 1999. godine, počele da dodeljuju stipendije za studije u zemljama Bliskog ili Dalekog istoka kao što su Saudijska Arabija i Malezija. Iako je životni stil većine mladih još uvek sekularan, značajno je porastao broj posvećenih muslimana. Sve više devojaka nosi marame, a mogu se videti i mladići koji oblače kratke pantalone i nose duge brade.

KIPRED je 2005. godine objavio istraživanje pod nazivom Politički islam među Albancima u kome se upozorava na opasnost od verske radikalizacije na Kosovu. „Sve veći broj mladića i devojaka pretvara religiju u svoju strast“, navodi se u izveštaju, sa ambicijom da svoja verska načela prenesu iz duhovne u političku sferu.

Ferid Agani, psihijatar i poslanik islamski orijentisane Stranke pravde, smatra da nema razloga za zabrinutost. „Činjenica da je veliki broj mladih nakon rata pronašao utočište u veri govori o njihovoj potrebi za psihološkom stabilnošću“, misli on.

„Rizik od verske radikalizacije prisutan je u istoj meri koliko i mogućnost radikalizacije iz političkih ili drugih socijalnih razloga“, kaže on.

Pustite me da odem odavde

Za veliki broj mladih, kriminal, droga ili religija nisu rešenje već odlazak sa Kosova. „Najzad sam uspeo – došao je moj dan, dan kada ću kazati zbogom ovoj bedi“, kaže Jeton, 24-godišnjak iz Prištine koji je najzad uspeo da se dokopa Kanade, gde je ugovorio brak sa devojkom sa kojom nema nameru da živi.

U kosovskim kafeima se neprestano priča o planovima i strategijama za odlazak u inostranstvo. Alban, 26-godišnjak iz Prizrena, namerava da se pridruži svojoj devojci u Nemačkoj. Dokumenta su već pripremljena i on je spreman da „započne novi život“, kako sam kaže.

Jos jedan primer: 23-godišnjak iz Prištine, već četiri godine pokušava „da se izgubi“, kako on to naziva. On razmišlja o odlasku u Francusku koja, po njegovim rečima, „prihvata bele imigrante više nego ikada“, ili u Belgiju, SAD ili Švajcarsku – u kojoj ga je očekivao jedan ugovoreni „brak“. Odnedavno je počeo da razmatra i mogućnost da Irak predstavlja jednu od stanica na tom putu.

„Rad u košmaru Iraka je izuzetno dobro plaćen“, tvrdi on. „Ako imam mogućnost da zaradim više od 40.000 dolara godišnje, to je vredno rizika. Posle toga bih zaista mogao 'nestati' odavde“.

Psiholog Aliriza Arenlliju tvrdi da stanovnici Kosova vole svoju rodnu zemlju, ali „da je, uprkos tome, prisutna velika frustracija i beznađe zbog životnog standarda i nedostatka mogućnosti“. Arenliju dodaje: „Činjenica da polovina populacije mladih želi da emigrira jasno pokazuje kakve mogućnosti leže pred njima“.

Sociolog Šemsi Krasnići smatra da konačni status predstavlja uzrok svih problema. „Razmišljanje o sadašnjosti predstavlja problem za prosečnog građanina Kosova“, kaže on. „Prošlost je samo gorka uspomena, današnjica ne postoji, dok je budućnost neizvesna ili predstavlja samo nadu“, kaže on.

Nejasno je da li bilo šta može da spreči odlazak mladih i obrazovanih sa Kosova. Rajner Munc ima dva scenarija na umu koji se odnose na moguću budućnost Kosova, ali nije spreman da prognozira koji od njih će se ostvariti.

„U slučaju pozitivnog scenarija, Kosovo pre ili kasnije postaje nezavisno i biva priznato od strane pojedinih evropskih zemalja i SAD, investicioni ambijent se menja i ekonomija kreće napred“.

„Dodatna podrška bi u tom slučaju došla u vidu sredstava koja ne bi bila namenjena potrošnji, već investicijama. Ako radite za komunalno preduzeće u Nemačkoj, možete postati direktor komunalnog preduzeća u Prištini. Ako radite kao računovođa za švajcarsku banku, možete postati direktor računovodstvene firme u Prištini“, dodaje on.

S druge strane, kaže Munc, moguće je i da „ekonomija ostane nerazvijena, Kosovo postane trajno zavisno od pomoći iz inostranstva, te da sav novac koji pristiže biva utrošen na potrošnju, a ne na investicije“.

„U slučaju da se ostvari drugi scenario, sve veći broj ljudi će emigrirati“, zaključuje on.