Da li je Zapad još uvek najbolji za evropski biznis?

Azambuža, mali grad od 7.000 stanovnika, 35 kilometara severno od Lisabona, izgleda kao savršeno mesto za turiste koji tragaju za zasluženim predahom. Uske uličice, čiste i uredne kuće. Tišina. Ali, ne uživaju svi u ovom spokoju. Na kući u centru grada vijori se velika crvena zastava sa srpom i čekićem koja obeležava ulaz u komunistički radnički klub.

Međutim, kako nam reče jedan stariji čovek ispred same kuće, naziv je zapravo pogrešan. „Ovde je radnički klub, ali u Azambuži nema posla“, kaže on s tugom. „Grad je propao od kada je Opel otišao. Poput one kule je – polako se urušava“, dodaje on, pokazujući na krivi toranj koji podseća na čuveni toranj u Pizi.

Pre samo nekoliko meseci, Azambuža je bila operativno središte jedne od najvećih Opelovih fabrika u zapadnoj Evropi koja je zapošljavala više od hiljadu radnika. Međutim, u decembru, fabrika automobila je zatvorila svoje kapije, radnici su otpušteni, a tišina se spustila na ulice malenog grada. Ova kompanija u vlasništvu američkog General Motors-a prenela je proizvodnju na nekoliko drugih mesta – u Gljivice u Poljskoj, u Sankt Petersburg u Rusiji i u Saragosu u Španiji. Bio je to još jedan žestok udarac sve slabijoj portugalskoj ekonomiji gde je stopa nezaposlenosti bila 7,7 odsto prošle godine, ali je ove 8,4 odsto, što je najviša stopa još od 1987. godine.

Nevolje koje se javljaju u Azambuži prisutne su i u mnogim drugim zapadnoevropskim gradovima jer kompanije, u jeku globalizacije, premeštaju proizvodnju u bivši istočni blok, privučene jeftinijom radnom snagom i nižim troškovima poslovanja.

Pežo Sitroen je, na primer, premestio veći deo svoje proizvodnje iz Velike Britanije u Slovačku. Proizvođač kompjuterske opreme HP se iz Francuske prebacio u Bugarsku, a veliki proizvođač bele tehnike Electrolux se iz Nemačke preselio u Poljsku. To su samo neke od velikih korporacija koje su svoje proizvodne pogone relocirale u istočnu Evropu ili planiraju da to uskoro učine. Tu su još i proizvođač kompjutera Dell, potom British American Tobacco, Folksvagen i IBM.

Od crne rupe do zlatne groznice

Pre samo nekoliko godina, istočna Evropa nije ni izbliza bila „El Dorado“ za investitore kako se to sada čini da je slučaj. U ranim devedesetim, malo koja zapadna kompanija je bila zainteresovana za preseljenje svojih proizvodnih pogona u ovaj region. Nove nekomunističke vlade bile su preokupirane naporima da prodaju državne fabrike, koje su uglavnom bile nekonkurentne i zapuštene, opterećene ogromnim dugovima i prekobrojnom radnom snagom.

S obzirom na to da nije bilo previše izgleda za dobro zaposlenje u matičnim zemljama, radnici su potražili posao u zapadnoj Evropi, što je stvorilo novi fenomen „poljskog vodoinstalatera“, „rumunske medicinske sestre“ ili bugarskog građevinskog radnika. To je pomoglo zapadnim zemljama da očuvaju svoju ekonomsku konkurentnost, ali je takođe dalo podsticaja privredama koje su emigranti ostavili za sobom.

Novčane doznake su uskoro postale bitan izvor prihoda za njihove matične zemlje. Između 1997. i 2002. godine, Rumuni su poslali natrag u svoju zemlju oko 8 milijardi ušteđenih evra, prema podacima rumunske centralne banke. Suma se uvećavala svake godine, umanjujući rumunski deficit na tekućim računima za 38 odsto u 2005. godini. Ove godine, procenjuje se da će novčane doznake radnika u inostranstvu dostići ukupnu sumu od pet milijardi evra, što je više od četiri odsto bruto društvenog proizvoda zemlje.

Nedavna studija Svetske banke o novčanim doznakama i njihovom udelu u bruto društvenom proizvodu istočnoevropskih zemalja, urađena na osnovu podataka iz 2004. godine, pokazala je da su još tri zemlje imale sličan priliv. Ekonomski emigranti iz Moldavije, na primer, poslali su u matičnu zemlju skoro 503 miliona evra, što čini 27 odsto moldavskog BDP-a. Emigranti iz Bosne i Hercegovine poslali su svojim porodicama 1,31 milijardu evra što čini 21 odsto tamošnjeg BDP-a, a Albanci su poslali oko 830 miliona evra, a to je 16 odsto albanskog BDP-a.

U isto vreme, istočnoevropske privrede su počele da sprovode reforme i razvijaju se, te su zapadne kompanije postale sve zainteresovanije za investicije u regionu. Odliv radne snage u inostranstvo dobio je svoju protivtežu – priliv investicija, akvizicije, nove investicione projekte i relokacije proizvodnih pogona zapadnih kompanija.

Priča o dva grada

Relokacija podrazumeva premeštanje proizvodnih pogona kompanije delimično ili u potpunosti iz jedne regije u drugu i – obično – zatvaranje fabrika u gradu i zemlji porekla. To nije samo prosta investicija kojom se širi oblast poslovanja na drugu teritoriju. Radi se o potezu koga diktiraju ekonomski i logistički razlozi. U isto vreme, takva operacija povlači za sobom sveža ulaganja u novoj zemlji u proizvodne pogone i radnu snagu kao i akviziciju nekretnina, te novu upravnu zgradu.

Najčešći i najočigledniji podsticaj za relokaciju su jeftina, a obučena radna snaga i niži proizvodni troškovi. Neke zemlje nude dodatne podsticaje investitorima u vidu niskih ili zanemarljivo malih poreza za one koji pokreću novu proizvodnju. Starenje radne snage u zapadnoj Evropi doprinelo je ovom trendu, stvarajući nestašicu obučenih i obrazovanih mladih ljudi, prema podacima iz studije iz 2005. godine o 172 proizvodne kompanije u zapadnoevropskim industrijalizovanim zemljama koju je naručio konsultativni ogranak KPMG, a objavio istraživački ogranak Economist-a. Širenje Evropske unije na Balkan pružilo je još jedan stimulans procesu relokacije jer su nove članice Evropske unije, Rumunija i Bugarska, postale tražene destinacije za strane kompanije koje žele da neke od svojih aktivnosti presele sa Zapada.

Kada kompanija seli svoje proizvodne pogone, to ima duboke socijalne implikacije za lokalnu zajednicu. Pogledajmo primer Azambuže u Portugalu i Deža, grada od skoro 40.000 stanovnika u centralnoj Rumuniji.

Kad je Opel zabravio kapije svoje fabrike u Azambuži prošlog decembra i preselio svoju proizvodnju u istočnu Evropu i Španiju, to je žestoko pogodilo Azambužu. „Naš grad je bio u potpunosti zavisan od Opelove fabrike, a sada ovde nema posla“, žali se Karlos Almoster, koji je radio u fabrici duže od četvrt stoleća.

„Čitav svoj život sam proveo u Opelovoj fabrici. Počeo sam da radim pre 25 godina. Od kada se fabrika preselila, jedina stvar koja me podseća na to vreme je zlatan ručni sat“, dodaje on. „Posle toliko godina, osećam se beskorisno“, kaže on, pokazujući nam poklon koji je dobio od fabrike.

U Dežu, situacija je sasvim drugačija. Ovaj grad doživljava procvat jer sve više kompanija poput Opela odlučuju da presele svoje proizvodne pogone u Rumuniju. Španska ACE automobilska grupacija, koja proizvodi električne delove za vozila, 2005. godine je otvorila kapije svoje prve rumunske fabrike. Nakon toga je obelodanila svoj plan da preseli celokupnu proizvodnju iz Barselone i Saragose u Rumuniju do 2011. godine. Polovina od 6.000 radnika ACE-a se već nalazi u Rumuniji, a ova kompanija namerava da zaposli dodatnih 1.100 radnika za svoje rumunske proizvodne pogone.

Prošlog juna, Treleborg iz Švedske je takođe otvorio fabriku u Dežu koja proizvodi auto-delove za Reno, Audi, Ford i Pežo. Istovremeno je smanjio svoju proizvodnju u Troubridžu u Velikoj Britaniji i Manhajmu u Nemačkoj, gde je oko 1.000 radnika ostalo bez posla.

Dilema koja se javlja u Dežu je nedovoljan broj radnika za novootvorena radna mesta. „Suočavamo se sa brojnim problemima na tržištu rada zbog čega pokušavamo da otvorimo nove proizvodne pogone u onim regionima gde je lakše pronaći radnike“, kaže Tatjana Mursa, zadužena za odnose sa javnošću ispred španske kompanije ACE u Rumuniji.

S obzirom da je glavna motivacija za preseljenje proizvodnje u centralnu i istočnu Evropu jeftina radna snaga, zarade koje ove kompanije nude rumunskim radnicima su neizbežno skromne. Uprkos rastu prosečnih plata za oko 200 odsto u protekle četiri godine, analitičari procenjuju da će Rumuniji biti potrebne godine pre nego što prosečne plate, koje su iznosile nešto više od 400 evra mesečno sredinom 2007. godine, prema podacima rumunskog Zavoda za statistiku, dostignu zapadni prosek i postanu nekonkurentne. „Prosečne plate u Rumuniji će iznositi oko 60 odsto prosečnih zarada na Zapadu, što je nešto što mi nazivamo konvergencija, za oko pet godina“, primećuje Adrijana Iftime, direktorka rumunske Asocijacije građevinskih firmi.

Da li bi se, molim, neko relocirao ovde?

Mada je Dež ilustrativan u pogledu načina na koji relokacije mogu promeniti nabolje situaciju u nekom gradu, ne misle baš svi u istočnoj Evropi da mogu postati magnet za zapadne kompanije. U Botevgradu, gradiću u zapadnoj Bugarskoj, udaljenom oko 50 kilometara od prestonice Sofije, meštani bi želeli da se neka zapadna kompanija pojavi u njihovom gradu, ali ne polažu puno nade u to.

Ovaj grad je u potpunosti bio zavisan od Plastkima, lokalnog proizvođača robe od plastike, koji je ugašen pre četiri godine. Depresija, frustracija i pesimizam sada preovlađuju u Botevgradu. Frustraciju pogoršava činjenica da su radnici otpušteni nakon što mesecima nisu primali plate. Podneli su tužbu i na sudu su dobili, ali novac još nisu dobili. „Sudija je rekao kako je naše pravo da dobijemo novac koji nam se duguje, ali se sudsko rešenje ne može primeniti pošto je preduzeće bankrotiralo“, kaže Ivan Nikov, bivši radnik Plastkima.

U međuvremenu, građani Botevgrada žive bez ikakve nade u bolju budućnost. „Sanjao sam o renoviranju moje kuće, ali sam morao da odustanem od tih planova kad sam izgubio posao“, žali se Nikov. Jedan drugi radnik, sede kose i smrknutog izraza lica, opisuje kako je morao da odloži neke važne stvari u svom životu. „Moja žena i ja smo planirali da imamo još jedno dete, ali to više sebi ne možemo priuštiti“, rekao je on.

U Botevgradu, pesimizam je znatno izraženiji nego u Azambuži, gde se Opelova fabrika zatvorila relativno skoro, a otpušteni radnici su makar dobili otpremnine. „Pravi problemi će nastati sledeće godine kad nam ponestane novca koji smo dobili od General Motors-a“, kaže Žoao Soareš, bivši Opelov radnik.

Žoze Eduardo, još jedan bivši radnik Opela, imao je više sreće. „Dobio sam novi posao u gradskoj većnici“, kaže on. „Ali većina ovih ljudi neće moći da pronađe drugi posao jer imaju 50 ili više godina“. Život u ovom gradu se već polako urušava. Mnoge kuće su na prodaju ili se nude u najam o čemu svedoče mnogobrojne table na kojima piše Venda-se [na prodaju] ili Arenda-se [za iznajmljivanje].

Nije baš sve u jeftinoj radnoj snazi

Ljudi u Botevgradu se žale zbog odsustva interesovanja zapadnih kompanija za njihov grad, ali analitičari primećuju da su mnogi bitni, ali često i veoma subjektivni razlozi u igri kada kompanije odlučuju da se presele na istok kontinenta.

Ako se razmotre ključni motivi, očito je da niži troškovi i osvajanje novih tržišta izbijaju u prvi plan, kaže se u studiji iz 2006. godine koju je naručio odbor za finansije gornjeg doma francuskog parlamenta Senata. Potom slede blizina tržišta sa brzim rastom, razlike u ceni radne snage, cena i dostupnost sirovina i prisustvo atraktivne lokalne mreže proizvodnih kapaciteta. Porezi, dažbine i potencijalne subvencije su zapadnim kompanijama od manje važnosti.

Subjektivniji element su istorijske veze. Uzmimo za primer Austriju, koja je među najznačajnijim novim investitorima u istočnoj Evropi. Mnogi finansijski analitičari kažu da su austrijske firme pohitale u ovaj region jer su nekada imale veze sa ovim delom Evrope, iz doba kada je taj region bio sastavni deo Austrougarske carevine. Kao što je to ekonomista Erik Frej primetio u članku objavljenom prošlog aprila u austrijskom dnevnom listu Der Standard: „U onim mestima gde su Habsburzi vladali, austrijski menadžeri se osećaju kao kod kuće“.

Drugi, manje vidljivi, subjektivni razlozi se takođe uzimaju u obzir. Prema Klari Floti iz budimpeštanske kompanije ARC Relokacija Mađarska koja olakšava i pomaže mobilnost radne snage: „Češka Republika je popularna zbog svojih navodno „zapadnih tradicija“, Mađarska zbog svoje centralne lokacije, lepe prestonice i broja i kvaliteta kompjuterskih stručnjaka. Rumunija je najpopularnija kad se radi o niskim troškovima za radnu snagu“.

Postoje takođe i negativne strane koje kompanije moraju uzeti u obzir pre nego što presele svoje proizvodne pogone. Investitori se još uvek suočavaju sa ozbiljnim preprekama pri relokaciji u istočnu Evropu, uprkos poboljšanjima tokom poslednjih godina. U skorašnjim izveštajima Evropske komisije se i dalja ukazuje na visok nivo korupcije, slabosti pravosudnih sistema, te neadekvatno i nestabilno zakonodavstvo kao izazove sa kojima se ulagači suočavaju – da ne pominjemo glomaznu i nezgrapnu birokratiju. „Ne zaboravimo da stara, istrošena infrastruktura takođe sputava konkurentnost u odnosu na Zapad“, dodaje Katalin Varga, direktorka još jedne budimpeštanske kompanije Settlers Kft koja se bavi pružanjem usluga pri relokaciji.

Isamar van Hilten iz firme Partners in Relocation Group (Partneri u grupi za relokaciju), Pirgroup, primećuje i druge negativne aspekte koje kompanije moraju ukalkulisati. Mnogi od tih aspekata se odnose na mentalitet radne snage u istočnoevropskim zemljama. „Većinu tih ljudi odlikuje staromodan pristup papirologiji, strah od promena i nespremnost na zajednički, timski rad“, tvrdi ona. „Takođe odbijaju da preuzmu odgovornost za svoj posao“.

Neke zemlje već postaju centri za određene industrijske sektore koji se sele na istok. Kšištof Pieš, vanredni profesor Ekonomskog fakulteta u Varšavi, kaže da je dobra infrastruktura u Slovačkoj omogućila uspeh u privlačenju automobilskih kompanija koje su želele da presele svoje proizvodne pogone sa Zapada. „Slovačka je bila u privilegovanoj situaciji zbog svoje dobre infrastrukture, što je pozitivno uticalo na protok robe i ljudi“, tvrdi Pieš. Slovačka sada proizvodi više od 225.000 automobila godišnje pri čemu se potencijal godišnje proizvodnje do 2010. procenjuje na 850.000 automobila, prema STAT-USA, ogranku za statistiku američkog ministarstva trgovine.

Folksvagen je trenutno najveći proizvođač automobila koji sklapa vozila u Slovačkoj. Kao što je to već pomenuto, Pežo Sitroen je takođe uložio značajna sredstva u Slovačkoj, nakon što je zatvorio svoju fabriku u Velikoj Britaniji i preselio proizvodna postrojenja u Trnavu, udaljenu 45 kilometara od Bratislave. Ova francuska kompanija je uložila više od 700 miliona evra. Treći proizvođač automobila u zemlji je KIA Motors, ogranak južnokorejske automobilske kompanije Hyundai Motors, koja ima fabriku u Zilini u severnoj Slovačkoj.

Ostale istočnoevropske zemlje su postale centri za druge vrste relociranih proizvodnih pogona. Prema van Hiltenovoj iz Pirgroup-e, Slovenija je postala „centrala“ za farmaceutsku industriju, dok Poljska privlači firme iz prehrambene industrije i poljoprivede. Takođe je administrativni centar za velike multinacionalne korporacije. Belorusija i Ukrajina su sve zanimljivije investitorima zbog svoje jeftine, ali obučene radne snage u oblasti informacionih tehnologija.

Koja je sledeća stanica?

Relokacija je fenomen koji se ne dešava samo u istočnoj Evropi već i na Balkanu. Neke zemlje postaju magnet za relokaciju upravo zbog toga što su blizu – ali izvan – Evropske unije. „Kada se Rumunija pridružila Evropskoj uniji, jedan rumunska firma je odlučila da preseli svoje poslovanje u Srbiju“, kaže Patriša Genon iz advokatske kancelarije Karanović i Nikolić koja pruža pravne usluge u oblasti komercijalnog bankarstva, privatizacije i poreza.

„Pošto Rumunija sada mora da poštuje evropske zakone, postaće zemlja u kojoj će propisi biti striktni“, dodaje ona. Rumunska firma se preselila u Srbiju ne samo zbog blažih zakonskih propisa nego u Evropskoj uniji već i zbog činjenice da se srpska ekonomija značajno poboljšala.

„Privreda doživljava snažan rast, industrija se razvija, a privatizacija brzo napreduje“, dodaje Genonova. „Ipak, ova zemlja još uvek ima veliki hendikep u odnosu na druge države u regionu. Zapadne zemlje imaju veoma strog vizni režim sa Srbijom tako da, na primer, Srbi ne mogu na Zapad tako lako“.

Neki ekonomisti veruju da su porast investicija i relokacija u istočnoj Evropi već počeli da gube dah jer se na tržište probijaju drugi „jeftiniji delovi“ sveta. Istočna Evropa se nije pokazala doraslom izazovu rastućih azijskih ekonomija, i sve više gube bitku na polju investicija, tvrdi se u izveštaju Pregled investicija u Evropi poznate revizorske kuće Ernst & Young, u kome se analizira trend unutrašnjih i spoljnih investicija u Evropi u 2006. godini.

Stopa stranih investicija u Poljskoj, Češkoj Republici i Mađarskoj je značajno opala prošle godine, a taj trend je uzrokovan „sve slabijom mogućnošću da se privuku investicije u oblasti proizvodnje koja podrazumeva niske troškove, jer je to lakše postići u Aziji“, stoji u izveštaju Ernst & Young-a.

Čak i ako je to istina, investicije u regiji se neće zaustaviti, a debate i dalje traju o tome koja će istočnoevropska zemlja postati najprivlačnija za zapadne kompanije koje žele da izmeste svoju proizvodnju tokom sledećih nekoliko godina. „Kladila bih se na Makedoniju i Poljsku“, kaže Katalin Varga iz firme za relokacije Settlers Kft. „Makedonija – zbog toga što je korporativni porez veoma nizak, a Poljska – zato što je veliko tržište“.