МакедонскиGreekБългарскиRomânăShqipBosanskiEnglish

Krvna srodstva

Tanja Matić Beograd, Novi Sad, Sarajevo i Berlin

Sinovi i ćerke ljudi optuženih za ratne zločine na Balkanu otkrivaju kako su im haške optužnice promenile život - i zašto ostaju lojalni svojim očevima.

Tog prolećnog dana, tada dvadesetšestogodišnja Biljana je žurila u stan svojih roditelja da im donese radosne vesti. Nekoliko dana ranije saznala je da je u drugom stanju, a odmah potom se krišom udala za svog momka.

Međutim, i njen otac Mićo Stanišić je imao da saopšti porodici jednu važnu vest. Istog jutra, u martu 2005. godine, Tribunal u Hagu je objavio da je protiv Mića podignuta optužnica za zločine protiv čovečnosti počinjene u vreme kada se nalazio na poziciji ratnog ministra policije bosanskih Srba.

„To je bio najtraumatičniji dan u mom životu“, kaže Biljana.
 
To veče Biljana je provela kod kuće, uplakana, dok se njen otac pripremao za prvu noć u zatvorskoj ćeliji u Holandiji, gde je trebalo da odgovara za progon, ubistva i mučenje bošnjačkog i hrvatskog stanovništva u Bosni i Hercegovni od strane srpskih snaga tokom 1992. godine. Prema navodima podignute optužnice, bio je odgovoran za to što nije sprečio ratne zločine koji su oterali u smrt više od 1.700 ljudi.     

Osam godina kasnije, zajedno sa još jednim visokim zvaničnikom bosanskih Srba, osuđen je na 22 godine zatvora zbog učešća u „udruženom zločinačkom poduhvatu“ sa namerom da se „muslimansko, hrvatsko i ostalo nesrpsko stanovništvo trajno ukloni sa teritorije buduće srpske države“. Sada čeka odgovor na žalbu protiv donete preusde.  

Slično Biljani, deca iz još desetina porodica širom Balkana našla su se u prilici da gledaju kako tribunal optužuje njihove očeve za zverstva počinjena tokom ratova devedesetih godina, kada je ubijeno više od 130.000 ljudi, a milioni su prisiljeni da napuste svoje domove dok se Jugoslavija raspadala.

Biljana, ćerka Miće Stanišića, u Beogradu

Fotografija: Branimir Milovanović

Kako te teške optužbe utiču na živote sinova i ćerki optuženih i na njihovo viđenje sopstvenih očeva? Balkanska istraživačka mreža je zatražila intervjue od odrasle dece više od dvadeset optuženih - Srba, Hrvata i Bošnjaka. Od svih pozvanih, na intervju je pristalo ukupno pet porodica - tri srpske i dve bošnjačke. 

Neki od pogleda koje su iznosili odraz su široko prihvaćenih stavova u njihovim etničkim grupama. Srbi tvrde da je sud pristrasan i da postupa na štetu optuženih Srba; Bošnjaci tvrde da je sud nepravedno optuživao pripadnike njihove zajednice samo da bi pobio takve optužbe. Ali priča svake porodice je drugačija.     

Šok i neverica

Biljana i njena mlađa sestra Bojana nisu pratile suđenje ocu pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju - jer je on tako zahtevao.

„Nikada nismo bile na suđenju, jer otac nije želeo da se tamo pojavljujemo“, kaže tamnokosa Biljana, koja o svemu govori otvoreno, a sada je na doktorskim studijama, posle diplomiranja novinarstva. „Rekao nam je da moramo da se potrudimo da u životu postignemo najviše što možemo i zabranio nam je da njegov slučaj koristimo kao opravdanje za lične neuspehe.“  

Ali Biljana i njena majka su gledale prenos suđenja iz Haga kada je 27. marta 2013. godine doneta presuda u predmetu protiv Stanišića. 

Biljana kaže da je dobro podnela čitanje odluke suda, jer je znala da presuda nije konačna i da će se njen otac žaliti. Majka se onesvestila, uprkos tome što je iskusna psihoterapeutkinja i što važi za najčvršću članicu porodice. 

Bojana, koja je tada imala 19 godina, nije gledala čitanje presude. Kasnije je saznala od sestre da im je otac osuđen na 22 godine zatvora. Prvo što je pomislila bilo je to da je očeva presuda duga gotovo koliko i čitav njen život.  

Mićo Stanišić, bivši ministar policije bosanskih Srba, proslavlja drugi rođendan svoje ćerke Bojane u oktobru 1995. godine

Fotografija: ljubaznošću porodice Stanišić

Rođena na vrhuncu rata u Bosni, 1993. godine, Bojana dosta liči na oca i veoma mu je bliska. Uz sentimentalan osmeh opisuje sate koje je provela sedeći mu u krilu u pritvorskoj jedinici tribunala gde ju je otac uspavljivao.  

„Kao da tamo u Hagu govore o nekom drugom čoveku“, kaže ona, sedeći u fotelji u sestrinom stanu. „Ono što sudije tvrde da je moj otac činio u potpunoj je suprotnosti sa onim što me je učio - da budem dobar čovek“.

Ironijm sudbine, u pritvorskoj jedinici u kojoj borave ljudi kojima se sudi za etnički motivisane ratne zločine nacionalna pripadnost nije prepreka za prijateljstvo.
   
„Gledamo donošenje presuda i za druge ljude koje smo tamo upoznali. I saosećamo sa njima, bez obzira na nacionalnost“, kaže Biljana.

Priče za decu

Sinovi i ćerke optuženika za ratne zločine izjavljivali su za BIRN da i sami moraju da izmišljaju priče kojima će sopstvenim sinovima i ćerkama objasniti zašto im se dede nalaze u Hagu. Unuci te priče rado dopunjavaju i ukrašavaju, koristeći sopstvenu maštu. Tako je jedan deda vlasnik hotela sa velikom igraonicom, koji se uz to preselio u inostranstvo da bi se na miru bavio slikarstvom. Neki veruju da su im dede glumci, sudije ili da rade za holandskog kralja.      

Jedan od dečaka provodi sate igrajući se sa mašinom za prodaju slatkiša u čekaonici za posetioce i veselo pozdravlja sve pritvorenike, uključujući i „Dedu Mladića“, kako zove ratnog komandanta bosanskih Srba Ratka Mladića.    

Otac kao begunac

Za razliku od Stanišića i drugih optuženika koji su se posle podizanja optužnica sami predali, neki od osumnjičenih za ratne zločine dali su se u bekstvo. Jedan od njih je Goran Hadžić, bivši politički lider Srba iz Hrvatske, optužen kao lice odgovorno za ubistva, mučenje i deportaciju Hrvata.

Za vreme jednog porodičnog ručka u julu 2004. godine, Hadžić je ustao od stola da bi odgovorio na telefonski poziv. Kada se vratio za sto rekao je da je protiv njega podignuta optužnica pred tribunalom, pozdravio se sa svima i za manje od sat nestao bez traga, seća se njegov sin Srećko.     

„Meni i sestri je rekao da vodimo računa o sebi i da će sve biti u redu. Posle ga više nisam viđao sve do 2011, kada je uhapšen“, kaže Srećko, tihi dvadesetsedmogodišnjak, student prava. 

Srećko sa sestrom i ocem Goranom Hadžićem u porodičnoj kući u Hrvatskoj pre rata

Fotografija: ljubaznošću porodice Hadžić

Dok sedi na balkonu porodične kuće u Novom Sadu, Srećko i njegova pričljiva majka Živka prisećaju se godina koje je Hadžić proveo u bekstvu. 

Pričaju priče o ljudima iz tajne policije koji su prerušeni u konobare služili goste na svadbi Srećkove sestre, o upadima naoružanih policajaca u rana jutra, o upozorenjima da neće dobiti posao dokle god je Hadžić u bekstvu. U martu 2010. godine, Evropska unija im je zabranila ulazak u zemlje EU. 

Ali Srećko tvrdi da nikada nije poželeo da mu otac bude uhvaćen.

„Stegli smo zube i sve smo izdržali“, kaže on. „Morao sam da podržim njegovu odluku, jer ja sam njegov sin, a on je smatrao da je tako najbolje.“ 

Srećko i njegova majka kažu da nisu znali gde se Hadžić skrivao. Kao poslednji od 161 optuženika tribunala koji je priveden, konačno je uhvaćen na Fruškoj Gori, tridesetak kilometara od porodične kuće.    

Srećko, sin haškog optuženika Gorana Hadžića, čita novinske izveštaje o vremenu koje je njegov otac proveo skrivajući se

Fotografija: Tanja Matić

Tužioci su godinu i po dana radili na Hadžićevom slučaju, koji se tereti za zločine protiv čovečnosti i druge ratne zločine po 14 tačaka optužnice. Pripisuje mu se odgovornost za smrt više od 300 ljudi.

Ipak, Srećko kaže da uopšte ne sumnja u očevu nevinost. Nikada ga nije čak ni pitao da li je kriv, jer misli da je i sama ideja o tome „apsurdna“.  

Bosna i etnički bilans

U jednom baru u bosanskom gradiću Visoko, Adnan, državni službenik star tridesetak godina, kaže da je najboljeg prijatelja izgubio kada mu je otac umro 2010. godine. Adnan se seća da su dosta vremena provodili zajedno, igrali košarku, razgovarali. 

Njegov otac Rasim Delić bio je načelnik Generalštaba armije Bosne i Hercegovine. Delić je 2008. godine oslobođen optužbi za ubistvo, ali je osuđen na tri godine zatvora zbog propusta da spreči ili kazni okrutno postupanje jedinice pod njegovom komandom nad zarobljenim bosanskim Srbima.

Adnan se seća da je čitanje presude, koje je pratio kroz stakleno okno sa galerije suda otvorene za javnost, doživeo kao šok. Očekivao je da će se posle objavljivanja oslobađajuće presude istog dana sresti sa ocem i vratiti ga u Bosnu.  

„Besmisleno je osuđivati glavnokomandujućeg jedne armije na tri godine zatvora. Mogu da ga oslobode ili da ga pošalju na izdržavanje veoma duge zatvorske kazne. Tri godine, to je kao da ste ukrali bicikl u Holandiji“, tako je razmišljao dok je u neverici hodao ulicama Haga, seća se Adnan.     

Delić je umro kod kuće dok je čekao na odluku o žalbi koju je uložio na donetu presudu, pa je prvostepena presuda tako automatski postala pravosnažna. Adnan, koji je po zanimanju advokat, uveren je da bi njegov otac bio oslobođen.

„Samo da je dočekao taj trenutak, da čuje da je oslobođen, pa makar umro i minut posle toga, život bi mi bio mnogo lakši“, kaže on.  

Ogorčen je zbog načina na koji se bosanska država odnosila prema njegovoj porodici. Kaže da im vlasti nisu ponudile nikakvu finansijsku ili logističku podršku za vreme suđenja ocu - što je u oštrom kontrastu sa značajnom pomoći koju je vlada Srbije pružala srpskim optuženicima.

„Država je napustila svog heroja“, kaže Adnan.

Njegovo nezadovoljstvo je usmereno i na ljude iz tribunala, za koji veruje da su mu optužili oca jer su osećali pritisak da naprave nekakvu etničku ravnotežu u broja optuženika. 

Semir, mladi pisac iz Sarajeva, veruje da je njegov otac Sefer Halilović optužen iz istih razloga.

„Onima koji su potpisali optužnicu u Hagu verovatno je u određenom trenutku bio potreban još jedan Bošnjak visokog ranga“, kaže on. „Siguran sam da je u pitanju bilo ispunjavanje etničkih kvota.“

Sefer Halilović je bio osnivač i prvi komandant Armije Bosne i Hercegovine. Žena mu je poginula u eksploziji bombe 1993. godine, pa su Semir i njegova sestra nastavili da žive u vojnoj kasarni, kao tinejdžeri bez majke.

Godine 2001, Halilović je optužen za osam godina ranije počinjene zločine protiv hrvatskih civila u dva bosanska sela. Sledeće četiri godine, kaže Semir, njegov život se svodio na beskrajno čekanje.  

„Više nismo funkcionisali kao normalna porodica“, priseća se za ručkom u luksuznom restoranu u centru Sarajeva. „Svu ušteđevinu smo potrošili na očevu odbranu. Pretvorili smo se u mali tim za podršku advokatima odbrane“.    

Haški tribunal

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osnovale su Ujedinjene nacije 1993. godine, sa mandatom da vodi krivične postupke za ratne zločine počinjene u balkanskim sukobima devedesetih godina.  

Sud u holandskom gradu Hagu bio je prvi međunarodni krivični sud još od vremena procesa vođenih pred sudovima u Nirnbergu i Tokiju posle Drugog svetkog rata.   

Sud je podigao optužnice protiv 161 osobe, a među optuženima se nalaze predsednici, premijeri, vojni komandanti, ministri policije i mnogi drugi politički, vojni i policijski lideri višeg i srednjeg ranga.  

Tribunal je osudio 74 optuženika i oslobodio 18. Dvadeset postupaka je još u toku, uključujući suđenja bivšim liderima bosanskih Srba Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, kao i postupke po žalbama na neke od već donetih presuda.

Tribunal ima sosptvenu pritvorsku jedinicu unutar holandskog zatvorskog kompleksa u Sheveningenu pored Haga. Ova jedinica nije kazneni dom, jer se u njoj nalaze samo optuženici za koje se još vode postupci pred tribunalom. U ovom trenutku tamo se nalazi oko 20 pritvorenika.    

Izvor: Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju

Semir ponavlja Adnanove pritužbe u vezi sa stavom bosanske države. On kaže da su Halilovićevi advokati morali da zahtevaju of tribunala da posebno naloži bosanskim vlastima da odbrani dostave neke službene dokumente.

„Podršku smo dobijali od običnih ljudi, ali sve što su oni mogli da učine bilo je da nas potapšu po ramenu. Država, koja je mogla da nam pruži pomoć, nije želela da pomogne“, kaže Semir, odeven u modernu majicu ispod sakoa sa svilenom maramicom u prednjem džepu.   

Semir je gajio sumnje da sudije stranci jednostavno ne mogu razumeti rat koji se ovde vodio i da tužioce i ne zanima otkrivanje istine, već samo žele da dobiju slučaj. Ipak, sud je njegovog oca oslobodio optužbi 2005. godine i potom odbacio žalbu protiv oslobađajuće presude.

Krivica i odgovornost

 Milan Koljanin, viši istraživač na Institutu za savremenu istoriju u Beogradu, proveo je godine izučavajući ratne zločine iz jedne starije istorijske epohe - zločine počinjene u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata.

Već deset godina on pomaže Beati Niman, ćerki šefa beogradskog Gestapoa, da sazna više o svom ocu.  

Koljanin smatra da se Drugi svetski rat i sukobi iz devedesetih godina ne mogu direktno porediti u pogledu razmera i proizvedenih posledica, ali nema sumnje da Beate Niman i deca haških optuženika dele slično iskustvo. Živeli su sa očevima kojima je suđeno zbog počinjenih ratnih zločina.  

On veruje da svaki sin ili ćerka u takvoj situaciji treba da izdvoji izvesno vreme i pokuša da razmisli o onome što su očevi radili i onome što je sud utvrdio kao istinu.

„Želeli vi to ili ne, ranije ili kasnije morate da zauzmete stav, jer to je deo vaše lične i porodične istorije“, kaže on.  

Jednog toplog dana u Berlinu, na terasi Istorijskog muzeja Nemačke, Beate Niman je na trenutke na ivici suza dok govori o životu koji je živela kao ćerka osuđeng ratnog zločinca, Bruna Zatlera.  

Dok je devedesetih godina tragala za dokumentima za koje se nadala da će joj pomoći da rehabilituje svog oca, otkrila je da je on bio umešan u mnoge teške zločine, uključujući i izdavanje naredbe za korišćenje autobusa sa instalacijom za puštanje otrovnog gasa, u kojem je ubijeno između 700 i 800 Jevreja koji su bili zatvoreni u koncentracionom logoru Staro sajmište u Beogradu.    

„To nije moja krivica. Mislim da deca ne nasleđuju krivicu, ali imam obavezu da otkrijem istinu o učešću moje porodice u ovim događajima i da govorim o tome“, kaže Beate Niman. 

Ona veruje da deca onih koji su optuženi u Hagu treba i sami da pođu u potragu za istinom, čak i ako su izrečene presude oslobađajuće.

„Moja priča je odličan primer“, kaže ona, i objašnjava da je jedan sud u Zapadnoj Nemačkoj proglasio njenog oca nevinim, nakon što je on prethodno osuđen i zatvoren u Istočnoj Nemačkoj. 

Niman žali zbog toga što svoju potragu za istinom nije započela ranije i nada se da deca optuženika iz bivše Jugoslavije neće čekati toliko dugo.

„Odrasla deca treba da znaju i pokažu interesovanje za priče o svemu što se događalo u njihovim porodicama“, kaže ona. 

„Ja sam to saznala u poodmaklom životnom dobu, imala sam već više od 50 godina“, dodaje Beate Niman. „To je prekasno, jer sam veći deo života provela živeći u laži.“

I danas, u svojoj sedamdeset drugoj godini, ona nastavlja da istražuje šta je njen otac radio za vreme Drugog svetskog rata.

Ulaz u zatvorski kompleks u Sheveningenu pored Haga u kojem se nalazi pritvorska jedinica Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju

Fotografija: Jakob Gesink

Vladimir Petrović, istraživač koji je izbliza pratio rad haškg tribunala, kaže da ga ne iznenađuje to što su deca iz Srbije odabrala da ne postavljaju pitanje o odgovornosti roditelja za ratne zločine.  
 
On naglašava da su vlasti u Srbiji dugo prikazivale tribunal u negativnom svetlu - „prvo kao antisrpsku inkviziciju, a potom kao nužno zlo“ koje se mora prihvatiti kao cena za povratak u međunarodnu zajednicu.

Istraživanja pokazuju da Srbi nisu dobro informisani o radu tribunala i da izražavaju veoma negativne stavove prema njemu, primećuje Petrović. On kaže da sudovi, mediji i obrazovni sistem nisu uspeli da promene široko prihvaćene stavove o ratnim zločinima.  

„Ako svemu tome dodamo i tradicionalni model, prema kojem se autoriteti nikada ne dovodi u pitanje, bilo da je u pitanju država ili porodica, dospevamo tamo gde se danas nalazimo“, kaže Petrović, koji je radio u Institutu za istraživanje rata, holokausta i genocida u Holandiji, a danas je istraživač u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.     

Jovana Mihajlović-Trbovc, istraživač u Institutu za mir, neprofitnoj organizaciji u Sloveniji, kaže da istraživanja pokazuju da Srbi, Hrvati i Bošnjaci pokazuju sklonost da vide sebe kao najveće žrtve ratova devedesetih, zbog čega je svakoj od ovih strana teško da prihvati da su njihove snage činile ratne zločine.     
 
Deci onih koji su optuženi za ratne zločine još je teže da prihvate takvu ideju, s obzirom na bliske odnose sa optuženima, kaže ona.     

Pitanje o Srebrenici

Za razliku od neke druge dece intervjuisane za ovu priču, Maja, zubarka iz Beograda, direktno je pitala svog oca da li je kriv za ono za šta je optužen.

Njen otac Radivoje Miletić, general u armiji bosanskih Srba, optužen je za zločine povezane sa zloglasnim masovnim ubijanjem hiljada muslimanskih muškaraca i mladića u Srebrenici 1995. godine, što je tribunal okarakterisao kao čin genocida.

U bučnom kafiću u parku Šumice u Beogradu Maja je potrošila čitavo pakovanje papirnih maramica, brišući suze dok je govorila o tome kako je vest o podizanju optužnice protiv njenog oca stigla neposredno posle vesti da je majci dijagnostikovan rak.     

Maja kaže da je saznavši za optužnicu prvo pomislila na film o ženi koja posle Drugog svetskog rata otkriva očevu nacističku prošlost, kao Beate Niman. Ali, povratila je sigurnost kada joj je otac rekao da je nevin.

„Potpuno mu verujem“, kaže ona.

Maja se čak pojavila na očevom suđenju, gde je svedočila da je otac bio na proslavi njenog osamnaestog rođendana 10. jula 1995. godine, i da je ostao kod kuće i narednog dana, kada je Srebrenica pala u ruke srpskih snaga. Posle završenog iskaza, u sobi za svedoke je kolabirala.  
 
Ponovo je otišla u Hag u junu 2010. godine na čitanje presude. Maja je bila toliko uverena da će otac biti oslobođen, da je čak povela i svoje dve ćerke, jednu staru tri godine i drugu staru osam meseci.   

„Kada su rekli da mi je otac osuđen na 19 godina, mislilia sam da je to neka greška“, kaže ona i dodaje da je pročitana presuda na nju delovala kao električni šok.   

Miletić je proglašen krivim za ubistva, proganjanje i nečovečno postupanje. Uložio je žalbu, ali je 30. januara ove godine Apelaciono veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju potvrdilo presudu. Istom odlukom Miletiću je smanjena kazna sa 19 na 18 godina zatvora.

Maja se seća da se posle čitanja presude 2010. godine više puta obraćala advokatima rečima: „Kažite mi da je stvarno kriv! Dajte mi neki dokaz da je znao šta se događa!“

Kada su advokati odgovorili da nema dokaza protiv njenog oca, ona je, kako kaže, „eksplodirala“.

„Htela sam da ih pobijem, svo troje. Ako ne postoje dokazi, kako je onda dobio 19 godina?“, pitala sam.

„Ne mogu to da prihvatim.“

Ne neki način, kaže ona, bilo bi joj čak lakše da barem veruje da otac jeste kriv.

„To bih mogla da podnesem. Ako si za nešto kriv, onda je red i da odslužiš kaznu.“       

 

Tekst je nastao u okviru programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost koji sprovodi Balkanska istraživačka mreža uz podršku Erste Fondacije i Fondacije za otvoreno društvo.

Topic

Topic 2014: Generations

This year’s annual topic is Generations. Think of a powerful story that you have always wanted to report, and link it to this theme while crafting your proposal. Remember, it is better to have a strong central idea that is loosely linked to the annual theme than to have a weak idea that is strongly linked to the theme.