BosanskiМакедонскиGreekRomânăShqipБългарскиEnglish

Neizvesni egzodus sirijskih izbeglica iz Bugarske u Nemačku

Krasimir Jankov Sofija, Kazanlak, Dortmund i Gelnhauzen

Mnogi Sirijci vide Bugarsku samo kao tranzitnu stanicu na putu u srce Evrope - mada bi prema pravilima Evropske unije morali ostati u zemlji u kojoj su prvi put registrovani kao izbeglice.   

Ženski pazar u Sofiji je popularan među imigrantima s Bliskog istoka

Fotografija: Krasimir Jankov

Tople junske večeri, dok su se poslednje reči poziva na molitvu gubile u žamoru ulice, jedan taksi se zaustavio na Ženskom pazaru, poznatoj pijaci u bugarskoj prestonici Sofiji. Ali Nadžaf se osvrnuo oko sebe i izašao iz vozila na ulicu pokrivenu kaldrmom. Pogledom tamnosmeđih očiju osmotrio je nizove tezgi i prodavnica.  

Ovaj deo grada je popularan među emigranatima sa Bliskog istoka, pa mu nije trebalo mnogo vremena da pronađe nekoga ko govori njegove jezike, kurdski i arapski.    

„Da li ovde primaju izbeglice koji hoće da idu u Nemačku?“, pitao je tihim glasom dvojicu ljudi koji su sedeli na stepenicama ispred radnje sa polovnom odećom. Pogledom su mu pokazali jedna vrata i Ali je podigao prtljag i poneo ga unutra. Sva imovina njegove porodice stala je u dva ranca, mali kofer i jedan ceger. Sa majkom, bratom i dve sestre ponovo je pošao na put.     

Ali i članovi njegove porodice, čija su imena ovde izmenjena na njihov zahtev, samo su nekolicina od hiljada sirijskih izbeglica koji su prošle godine pronašli utočište u Bugarskoj, da bi u potrazi za boljim životom ubrzo nastavili svoj put u Evropu. Priča o njihovom putovanju otkriva brojne teškoće sa kojima se suočavaju, kao i nesklad između proklamovane politike i stvarnosti odnosa Evropske unije prema azilantima. 

Da bi prikazala njihova iskustva, Balkanska istraživačka mreža je pratila sve što se od kraja prošle godine događalo sa Alijevom porodicom, kao i sa drugim izbeglicama, posećivala ih u Bugarskoj i Nemačkoj i kontaktirala telefonom i preko društvenih mreža. BIRN je takođe intervjuisao zvaničnike nadležne za izbeglice u ove dve zemlje da bi ih ispitao o teškoćama sa kojima se suočavaju.

Ali je suvonjavi, dvadesetpetogodišnji kurdski student sa kosom crnom kao noć. Otac mu je umro dok je još bio dečak u Rožavi, što je kurdski naziv za njihovu domovinu u Siriji. Poznavanje engleskog jezika učinilo ga je defakto glavom porodice otkako su u izbeglištvu, pa se Ali trudi da ostavi utisak sigurnosti i samopouzdanja.      

 Dok su živeli u Siriji, Ali je studirao petrohemiju u gradu Homsu. U leto 2013. godine, kada se vraćao kući posle polaganja završnih ispita, grupa maskiranih i naoružanih ljudi je zaustavila njegov autobus.

„Naredili su svim mladićima da izađu napolje i zapretili da će nas zaklati ako im ne odgovorimo na pitanja koja će nam postaviti. Ja nisam znao ništa o onome što su nas pitali“, seća se Ali.

Mladići su oslobođeni posle pet dana provedenih u zarobljeništvu. Kasnije je vojni avion bombardovao skrovište militanata i tada je poginuo njihov vođa. Pripadnici grupe su posumnjali da su Ali i ostali zarobljenici dojavili sirijskom režimu gde se nalazi njihovo skrovište.      

„Ucenili su naše glave. Zato smo morali da odemo“, kaže Ali.  

Porodica je žurno napustila Siriju uz pomoć prijatelja koji ih je prevezao preko granice u Tursku. Autobusom su se odvezli u Istanbul, gde su proveli jedan mesec. Krajem 2013. godine, jedan krijumčar ih je preveo preko bugarske granice i pokazao im staru stazu kroz šumu koju su prokrčili drvoseče - njihov put u Evropsku uniju.

Približno u isto vreme, zbog sve težih životnih uslova za izbeglice u Turskoj, na hiljade izbeglica iz Sirije i drugih zemalja prešli su istih tridesetak kilometara bugarske granice. Područje oko graničnog prelaza Lesovo je brdovito i gusto pošumljeno, što otežava otkrivanje ljudi pomoću termalnih kamera.   

Ovaj priliv je zaustavljen kada je u novembru prošle godine angažovano više od 1000 policajaca da čuvaju ovaj deo granice. U julu ove godine postavljena je i visoka ograda od bodljikave žice. 

Susret sa stvarnošću

 Prvi utisci koje je Ali stekao o Evropskoj uniji bili su ispod njegovih očekivanja. Bugarska je najsiromašnija od 28 zemalja Evropske unije, pa joj je priliv gotovo 11.000 ljudi, uglavnom iz Sirije, doneo znatne teškoće - mada je to tek mali deo od ukupno oko tri miliona Sirijaca koji su napustili zemlju od početka rata 2011. godine.

„Za nekoliko sedmica situacija se toliko pogoršala da su uskoro svi centri bili pretrpani, u jednoj prostoriji spavalo je i po dvadeset ljudi... spavali su u hodnicima, napolju“, kaže Boris Češirkov, portparol kancelarije Agenicje Ujedinjenih nacija za izbeglice, UNHCR, u Sofiji. „Bugarska je bila potpuno nepripremljena za tako veliki priliv izbeglica“.      

Posle podnošenje zahteva za azil, Ali i njegova porodica su premešteni u izbeglički kamp Harmanli u napuštenim kasarnama, oko 60 kilometara od granice, koje su na brzinu preuređene u smeštajni centar da bi se smanjio pritisak na druge centre. Kada je Ali tamo stigao, sa sivog neba je sipila kiša, a dvorište je bilo velika blatna močvara.

Pošto su zgrade bile prljave, vlažne i nebezbedne, izbeglice su prvo smeštene u vojne šatore i prerađene transportne kontejnere, bez pristupa toaletu, tekućoj vodi i električnoj energiji.   

„U takvom smeštaju smo proveli dve sedmice“, kaže Ali, pokazujući fotografije i video snimke na telefonu. Na nekim slikama se vide Ali i njegovi prijatelji kako se šale i smeše. Na drugima se vide ljudi koji drže decu u naručju i drhte od zime, dok žene spremaju hranu na vatrama pod otvorenim nebom. Desetak nezainteresovanih policajaca bili su jedini prisutni predstavnici vlasti, pored tadašnjeg direktora centra, bivšeg oficira, koji nije bio u dobrim odnosima sa izbeglicama.

 Sirijske izbeglice govore o svojim iskustvima u Bugarskoj i Nemačkoj

Pošto vlasti nisu bile na visini zadatka, u pomoć su pritekli bugarski građani i humanitarne organizacije koje su dostavljale hranu i odeću i pokušavale da poboljšaju uslove smeštaja u centrima. Ali priliv izbeglica takođe je doveo do bujanja rasizma.

Vođa male ali glasne nacionalističke stranke pozvao je na „čišćenje grada“ i „organizovanje za samoodbranu“ u Sofiji. Jedna poslanica u parlamentu, iz stranke koja tvrdi da zastupa pravoslavne hrišćanske vrednosti, u svojoj emisiji je optužila Sirijce da pripadaju tajnom pokretu za islamističku invaziju.   

U novembru 2013. godine, policija je zabeležila povećanje broja napada na ljude tamnije boje kože na javnim mestima, kao što su autobuske stanice i tramvaji. U Sofiji su dvojica ljudi napali dvadesetosmogodišnjeg Bugarina, pripadnika turske manjine, koji se vraćao kući s posla, da bi posle ovog napada pao u komu.       

U aprilu ove godine, stanovnici Rozova, malog sela u centralnoj Bugarskoj, najurili su petnaestočlanu sirisjku porodicu koja je pokušala da iznajmi kuću u selu. U septembru su stanovnici sela Kalište protestovali zbog planova da se deca azilanata upišu u lokalnu školu, dok je lokalni savet bezsupešno zahtevao da se lokalni izbeglički kamp zatvori do kraja oktobra.    

“Izbeglice žele da se skrase negde u Zapadnoj Evropi ... Mi smo im samo tranzitni centar”

- Nikolaj Čirpanlijev, direktor bugarske Državne agencije za izbeglice.

Predrasude prema izbeglicama nisu ograničene samo na uske segmente bugarske javnosti. Čak ni ljudi na najvišim položajima u Državnoj agenciji za izbeglice nisu imuni na takve predrasude. Nikolaj Čirpanlijev, direktor agencije, nije siguran da li Sirijci govore istinu o uslovima koji vladaju u kampovima.  

„Poznato je da Arapi često lažu. To je tipično za njihovu etničku grupu. Oni tako žive“, izjavio je u intervjuu za BIRN.

Ova izjava je tipična za Čirpanlijevljev raspojasani stil. Ovaj bivši oficir snažne telesne građe glasno pušta muziku dok prima posetioce u svojoj prostranoj kancelariji. Uz osmeh objašnjava da to radi zato što ga verovatno prisluškuju.

Ipak, Čirpanlijev je uspeo da ostvari ono što mu je prošle godine postavljeno kao zadatak - da haotično stanje u kampovima dovede u red.

Nikolaj Čirpanlijev, šef bugarske Državne agencije za izbeglice

Fotografija: Krasimir Jankov

Za vreme njegovog mandata broj zaposlenih u agenciji je udvostručen, kampovi su povećali kapacitete, a uslovi smeštaja su usklađeni sa međunardnim standadima.

„Sve izgleda veoma korektno i... pod kontrolom“, objavio je Čirpanlijev zadovoljno.

Ipak, Bugarskoj nedostaje program za integraciju izbeglica u društvo. Prethodni program u okviru kog su nuđeni časovi jezika i kursevi obuke organizovan je za manje od 100 ljudi i okončan je prošle godine. Novi program je pripremljen, ali još se ne sprovodi.  

Zvaničnici smatraju da to ionako neće doneti nikakvu značajniju promenu.

„Istinu govoreći... izbeglice žele da se skrase negde u Zapadnoj Evropi, a ne da ostanu u Bugarskoj ili bilo gde na Balkanu“, kaže Čirpanlijev. „Mi smo im samo tranzitni centar“. 

Poslednja stanica: Nemačka

Što se tiče Alija i njegove porodice, Čirpanlijev je sasvim u pravu.

„Želim u Nemačku, jer nam tamo pružaju podršku i plaćaju naše obrazovanje. Želim da završim fakultet i onda dovedem moju voljenu iz Sirije, da osnujemo porodicu“, rekao nam je početkom juna, dok je još bio smešten u gradu Kazanlaku, gde je čekao izdavanje bugarskih putnih isprava.   

Mnogi među izbeglicama su odlučili da pođu istim putem. Za prvih osam meseci ove godine u Nemačkoj je registrovano 3.850 Sirijaca čiji su otisci prstiju prvi put uneti u bazu Evropske unije o azilantima upravo u Bugarskoj, izveštava Ministarstvo unutrašnjih poslova u Berlinu.

Ali želi u Nemačku delom i zato što ima strica koji već živi tamo. Ali to nije jednostavno putovanje. Prvo, potrebni su mu dokumenti koje izdaju bugarske vlasti - što je u njegovom slučaju potrajalo osam meseci, kaže Ali.   

Državna agencija za izbeglice izdaje azilantima dokumente koji važe od tri do pet godina. Ali je imao sreće - dobio je dokumente koji važe pet godina i s kojima ima pravo da bez vize putuje u zemlje Evropske unije.

Ali Nadžaf (izmišljeno ime sirijskog izbeglice kome je posvećena ova priča) u bugarskom gradu Kazanlaku početkom ove godine

Fotografija: Krasimir Jankov

Pravila Evropske unije imaju za cilj da se ljudi koji su već podneli zahtev ili dobili azil u jednoj od zemalja EU spreče da potom odu da žive u nekoj drugoj zemlji EU.  

Ljudi poput Alija, oni koji su dobili status izbeglice u jednoj zemlji EU, trebalo bi da tamo i ostanu, a ne da naknadno podnose zahteve u drugim zemljama. Ipak, Ali je odlučio da ode u Nemačku i tamo podnese novi zahtev. 

Zaplašen izveštajima u medijima o Sirijcima koji su vraćeni sa granice, Ali nije kupio običnu kartu za avion ili autobus. Umesto toga, platio je krijumčara, poznatog po tome što uspešno prevozi ljude iz Bugarske u Nemačku. To je bio razlog Alijeve posete Ženskom pazaru u Sofiji.  

Novac za put pozajmio je od rođaka i prijatelja. Putovanje je trajalo trideset pet sati. Vozili su se starim crvenim minibusom u kojem je bilo osam ljudi. Za prevoz su platili 235 evra po osobi, što je uključivalo i male iznose isplaćene carinicima na rumunskoj i mađarskoj granici kao mito, kaže Ali.

„Zaista smo se uplašili kada smo stigli do granice, ali vozač je sve obavio bez greške. Dali smo mu novac koji je on pružio pograničnim službenicima. Niko nas ništa nije pitao“, nastavio je priču, čekajući večeru u prihvatnom centru u Dortmundu, nekoliko dana po prispeću u Nemačku.  

Posle dana provedenog u prihvatnom centru porodica Nadžaf je prebačena u mali grad po imenu Ajzenhitenštat u istočnoj Nemačkoj, gde im je zakazan intervju u vezi sa zahtevom za odobravanje azila.

Ali je prvo nameravao da kaže da su mu otisci prstiju uzeti u Bugarskoj, ali da tamo nikada nije dobio dokumente. Onda se ipak predomislio i odlučio da prizna da je bugarske dokumente bacio dok se autoputem vozio u Nemačku. Nadao se da će njegova priča o tome kako su ga zarobili islamisti ubediti predstavnike nemačkih vlasti da mu ipak odobre azil.    

„Tražim politički azil, i zato ću im sve pošteno reći“, izjavio je.

Dobre namere

 Ajša Hadžar i njen suprug Farid, pristigli  iz razorenog Alepa, nekadašnje trgovačke prestonice Sirije, kažu da su pokušali da budu pošteni i iskreni, ali im to nije mnogo pomoglo.

Njih dvoje i njihovo troje dece, dečak star 12 godina, devojčica tinejdžerka i ćerka u ranim dvadesetim godinama, stigli su u Bugarsku nešto pre Alija, u oktobru 2013. godine, putujući istom rutom. 

Ajša i Farid i dvoje mlađe dece doputovali su u Nemačku u februaru, prijavili su se u istom prihvatnom centru u Dortmundu i odatle bili upućeni u gradić Gelnhauzen, blizu Frankfurta. Besan, njihova dvadesetjednogodišnja ćerka, prvo je ostala u Sofiji, jer je tamo dobila posao, ali i ona se pridružila porodici u aprilu.

Život u Gelnhauzenu, pitorskenom gradiću sa lepim kućama belih zidova ukrašenih drvenim gredama, neuporedivo je bolji nego u Bugarskoj, gde azilanti od države dobijaju 65 leva (oko 33 evra) mesečno dok borave u izbegličkim kampovima.

Ajša i Farid Hadžar, sirijske izbeglice koje su u Evropsku uniju ušle preko Bugarske, a danas žive u Gelnhausenu u Njemačkoj

Fotografija: Krasimir Jankov
 

Nemačke vlasti su dale ovoj porodici stan sa dve spavaće sobe u zgradi u kojoj su smeštene i druge izbeglice. Država im plaća stanarinu i daje im ukupno oko 1.100 evra mesečno za namirnice i druge troškove.

Ajša, prijatna žena četrdesetih godina, nosi vel i rado govori o vrlinama islama. Vreme provodi kuvajući za porodicu i posećujući verske stranice na Fejsbuku. Zakarija, njen sin, proveo je leto družeći se sa svojim tabletom i odlazeći na lokalni bazen.   

Besan, koja se zarazno smeje i u razgovoru ispaljuje pitanja kao iz mitraljeza, upoznala je sirijskog mladića koji je od njenog oca zatražio dozvolu da se venčaju. Farid, staložen čovek u pedesetim godinama, sede kose koja mu pada na ramena, pristao je da mu da ruku svoje ćerke.    

Jedna penzionerka iz kraja počela je da ih posećuje, ponudila im je besplatne časove nemačkog i ispričala mnoštvo priča o Nemačkoj. 

Ali onda je u junu iz nemačke Savezne kancelarije za migraciju i izbeglice stiglo pismo koje je bacilo senku na njihov novi život. Zahtev za azil je odbijen jer su se prethodno već uspešno registrovali u Bugarskoj.

Više od hiljadu evra koje su potrošili na advokata nije pomoglo; sud je odbio njihovu žalbu na donetu odluku.

„Sada svakog časa mogu da nas vrate u Bugarsku“, rekla je Ajša u kuhinji njihovog stana, nervozno lomeći prste. 

Ipak, većina ljudi uspeva da izbegne deportaciju iz Nemačke u zemlje u kojima su prvi put zatražili azil. U prvoj polovini ove godine u Gelnhauzenu je odbijeno između 200 i 300 zahteva za odobravanje azila. Većina podnosilaca zahteva je dobila odgovor da se moraju vratiti u Italiju. Međutim, prema podacima lokalnih zvaničnika, do sada je vraćen samo jedan podnosilac zahteva.

„Čak i ako njih troje ili četvoro ili 10 ili 20 ili 100 pošaljemo nazad u Italiju, oni se opet vraćaju - vraćaju se u Nemačku“, kaže jedan od zvaničnika, koji je pristao da govori pod uslovom anonimnosti. „Onda čitava procedura počinje ispočetka“.

Prema podacima nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova, prošle godine je zabeleženo svega sedam slučajeva da je Nemačka poslala Sirijce nazad u Bugarsku. Ti slučajevi su rešeni u skladu sa Dablinskim pravilima Evropske unije, koja se odnose na ljude koji podnesu zahtev za azil u jednoj zemlji, a onda se presele u drugu.

Stručnjaci za probleme migracije smatraju da je mogućnost primene ovakvih mera ograničena zakonskim, birokratskim i političkim razlozima.

Ljudi kao što su Ali i Ajša pripadaju drugoj kategoriji - oni su već stekli pravo na azil u jednoj zemlji EU i sada imaju pravo da borave u drugoj zemlji EU do tri meseca kao turisti. Po isteku tog perioda Nemačka može pokušati da ih vrati u Bugarsku, ali i oni mogu koristiti pravne lekove da pokušaju to da izbegnu, tvrdeći da su im ugrožena ljudska prava.

Zato porodice poput Alijeve i Ajšine žive u stanju neizvesnosti, pored stresa i tuge koje već preživljavaju kao ratne izbeglice nastanjene daleko od svoje domovine. 

Posle mesec dana u Ajzenhitenštatu, Ali je imao samo reči hvale za poštovanje koje mu ukazuju nemačke vlasti. Ipak, primetio je i to da su ljudi ovde hladniji nego kod kuće. Odlučio je da planove za nastavak studija zasad odloži. Takođe mu nedostaje devojka.

„Sada želim da dobijem azil i nađem neki pristojan posao, da bih mogao da je dovedem ovamo da se venčamo. Onda mogu da završim studije“, javio nam je u poruci upućenoj preko Fejsbuka.

Jedna stvar se ipak ne menja - to je njegova rešenost da ostane u Nemačkoj, čak i ako mu zahtev za azil bude odbijen. „Ovo je kraj mog puta“, odlučan je Ali. „Nemam nameru da se vraćam“.

 

Tekst je nastao u okviru programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost koji sprovodi Balkanska istraživačka mreža uz podršku Erste Fondacije i Fondacije za otvoreno društvo.

Topic

Topic 2014: Generations

This year’s annual topic is Generations. Think of a powerful story that you have always wanted to report, and link it to this theme while crafting your proposal. Remember, it is better to have a strong central idea that is loosely linked to the annual theme than to have a weak idea that is strongly linked to the theme.