EnglishRomânăБългарскиShqipМакедонскиBosanski

Tajne i laži: kako je žrtvama albanskog komunizma uskraćena istina

Aleksandra Bogdani Tirana, Bukurešt i Madrid

Bivši politički zatvorenici traže istinu i obeštećenje – ali u mutnim vodama partijskih političkih borbi njihovi zahtevi nemaju odjeka.

Kao slobodan čovek, posle 17 godina provedenih u zatvoreničkom logoru, Fatos Lubonja je poželeo da otkrije najveću tajnu iz svoje prošlosti.

Fatos Lubonja u poseti nekadašnjem zatvoreničkom logoru Spac – koji je bio njegov dom do pada komunističkog režima. (Foto: Barbara Haussmann)

Želeo je da sazna kako je u dvadesettrećoj godini života dospeo na dugačku listu albanskih građana koji su završili u zatvorima, kako je postao jedan od političkh zatvorenika kojima je oduzeto sve osim imena i broja. 

Potraga za istinom odvela ga je do tajnih policijskih arhiva i lokalnog telefonskog imenika, gde je pronašao ime i telefonski broj za koje se ponadao da će mu pružiti odgovor.

“Znate šta tražim,” rekao je Lubonja, pošto je pozvao broj. “Želim da se sretnemo.”

Čovek s druge strane žice u početku je oklevao. Nekada je radio kao agent tajne policije. Upravo on je sastavio optužnicu na osnovu koje je Lubonja osuđen. Ime mu je Lambi Kote. O Lubonji je znao mnogo više nego Lubonja o njemu.

Konačno su se sastali 2010. godine, u suterenu mračnog bara u Tirani – bivši zatvorenik, sada u svojim šezdesetim, i čovek koji je pripremio njegovo hapšenje, u svojim sedamdesetim godinama.

Među komunističkim diktaturama u istočnoj Evropi, Albanija je bila najsiromašnija i najnepredvidljivija u svojim postupcima. Osim što je suzbijao svaku naznaku disidentstva, paranoidni vođa Enver Hodža zabranio je gotovo sve kontakte s drugim zemljama. Mali broj stranaca je uspevao da uđe Albaniju i još manji broj Albanaca da izađe iz nje.

Unutar velikog logora koji je bila čitava Albanija, Hodža je napravio i nekoliko manjih zatvora. Navodni državni neprijatelji završavali su u zatvoreničkim logorima uređenim po ugledu na Staljinove gulage. Zatvorenici su bili prinuđeni da rade u državnim rudnicima i na građevinskim projektima, a zbog veoma teških uslova života mnogi nisu preživeli.

Kroz logore je prošlo ukupno oko 200.000 ljudi. U zemlji od tri miliona stanovnika gotovo svaki petnaesti stanovnik u porodici ima nekoga koga su komunisti poslali u logor ili deportovali.  

Danas je oko 2.700 zatvorenika još među živima. Ogorčeni i osiromašeni, dobili su samo delić obeštećenja koje su im obećavale sve postkomunističke vlade. Dok je trajao štrajk glađu u Tirani prošlog meseca, dvojica bivših zatvorenika su se u znak protesta zapalili. Jedan je od zadobijenih opekotina preminuo.      

Pošto je obeštećenje i dalje neizvesno, neki od preživelih su pokrenuli kampanju da se bar obelodane prljave tajne komunističke države, skrivene u nepreglednim arhivama nekadašnje tajne policije, Sigurimi. Ali država uporno odbija da omogući pristup arhivskim materijalima.

Na stranici iz dosijea koji su sačinili Lubonjini tužioci iz Sigurimija nalazi se i njegov potpis.

U intervjuima datim Balkanskoj istraživačkoj mreži (BIRN), nekoliko zvaničnika je potvrdilo da je veliki deo arhiva uništen. Oni dosijei koji su preostali verovatno neće ugledati svetlo dana, jer se čuvaju da budu korišćeni kao aduti u političkim igrama aktuelnih lidera zemlje. 

“Glasine o bivšim kolaboracionistima u redovima političke elite kruže već godinama – ali albanska javnost je do sada imala prilike da vidi tek nekoliko dosijea,” kaže Fatos Klosi, koji je krajem devedesetih godina bio šef tajne službe.

“To pitanje se redovno poteže kao sredstvo političke ucene, da bi se uplašili oni koji imaju razloga da se plaše.”

Još od pada komunizma, albanskom političkom scenom dominiraju dve stranke, demokrate i socijalisti. I jedni i drugi načelno podržavaju zahteve žrtava i optužuju političke protivnike za nemaran odnos prema njima.  

Umesto da doprinese pomirenju, bolna albanska prošlost je postala instrument političke prinude.

Mnogi dosijei već ‘uništeni’

Lubonja se nalazio na samom početku perspektivne akademske karijere kada su vlasti otkrile tajne dnevnike u kojima je kritikovao režim Envera Hodže.

Poslali su ga u logor Spac, gde je četiri meseca proveo u samici. Pet godina kasnije, kazna mu je produžena po optužbi da se pridružio disidentskoj organizaciji u logoru. Zatvoren je 1974. godine, a na slobodu je izašao 1991, posle pada komunističkog režima.

DOSIJE FATOSA LUBONJE

BIRN je dobio na uvid kopije dokumenata koje su istražitelji Sigurimija pripremili za sudski postupak protiv Fatosa Lubonje.

Ti dokumenti nisu tako detaljni i obuhvatni kao Lubonjin lični dosije koji se čuva negde u arhivama, a čija tačna lokacija i stanje nisu poznati.

U optužnici se ne navodi ko je dostavio informacije o Lubonji. Niti su uključeni navodi iz četiri sveske dnevnika koje je tajna policija pronašla skrivene na tavanu 1974. godine.

Ipak, u spisima se nalaze fotografije nestalih dnevnika. Tu su i mišljenja stručnjaka za rukopis i izjave uzete od prijatelja i članova porodice za potrebe postupka.

U spisima je i prepis razgovora koje su istražitelji vodili sa Lubonjom. Na pitanje zašto nije spalio dnevnike i tako sprečio da budu otkriveni, odgovorio je: “Zato što mi je stalo do njih.”

U novoj Albaniji Lubonja je počeo da zarađuje za život kao pisac, ali stalno su ga progonile tajne iz prošlosti. Koji prijatelj ga je izdao? Šta je bilo sa dnevnicima koje je policija zaplenila?

Susretom sa bivšim pripadnikom tajne policije u baru u Tirani Lubonja je želeo da stavi tačku na prošlost, kao i mnogi drugi zatvorenici iz komunističkih vremena. Ali to mu nije pošlo za rukom. Na svako postavljeno pitanje Kote je odgovarao protivpitanjem. Lubonja je bio zapanjen kad je shvatio da se gotovo ništa nije promenilo.

“Bio sam užasnut saznanjem da on i dalje poseduje moć nada mnom, umesto da bude obrnuto,” kaže Lubonja. “On zna šta se dogodilo, a ja sam onaj koji ne zna.”

Lubonja je posle sastanka bio duboko frustriran. Taj krupni čovek s bradom, grubih manira, i dalje je iskreno zapanjen dok se priseća susreta sa Koteom. Bivši policajac mu je otkrio da je i sam završio kao fabrički radnik kada je pao u nemilost komunista. 

“Pokušao je da me ubedi da smo na dvojica isti, da smo obojica žrtve vremena u kojem smo živeli,” dodaje on.

Mišljenje da su svi Albanci jednako stradali u komunističkom režimu duboko uznemirava one koji su izgubili mnogo više nego ostali. Ipak, čini se da svojim odnosom prema prošlosti država prećutno podržava takav stav – mada ga javno ne zastupa.

Bivšim političkim zatvorenicima država je obećala da će biti obeštećeni – ali, u međuvremenu ih ne tretira ništa bolje nego ostale građane. Arhivi tajne policije, koji bi možda otkrili ko je koga špijunirao u doba komunizma, takođe ostaju zatvoreni.  

Otvaranje arhiva u nekim drugim zemljama – kao što je to bio slučaj s arhivom ozloglašene istočnonemačke tajne policije, Štazi – navodno je pomoglo traumatizovanim društvima da prihvate svoju prošlost. Međutim, u Albaniji se prošlost gura pod tepih.

Arhiv je sadržao podatke o navodnim neprijateljima države. Veliki deo tih podataka dostavljali su upravo njihovi najbliži prijatelji, rođaci i kolege.

Od stotina hiljada dosijea koji su se nagomilali za 45 godina diktature, samo 14.000 je sačuvano u izvornom obliku, procenjuju zvaničnici. Neki su izgubljeni. Neke su bivši komunisti namerno uništili.

Fotografija dnevnika koji su upotrebljeni kao dokaz u postupku protiv Lubonje.

“Dobar deo dosijea uništen je početkom devedesetih godina,” kaže Kastriot Derviši, koji je stupio na mesto direktora arhiva ministarstva unutrašnjih poslova 2005. godine.

Većim delom protekle decenije arhivi su bili prepušteni propadanju. Klosi, bivši šef tajne policije, kaže da je po preuzimanju dužnosti 1998. godine otkrio da je najveći broj dosijea ostavljen da trune u džakovima. 

“Bilo je i otvorenih dosijea sa pocepanim stranicama rasutim po podu,” dodao je Klosi.

Politički instrument

Ipak, političari iz obe stranke brane način na koji su do sada postupali s arhivama.

Mesila Doda, poslanica iz vladajuće Demokratske stranke, tvrdi da njena stranka želi da se dosijei stave na uvid javnosti.

“Veoma je važno da se Albanija suoči sa svojom prošlošću, mada je prošlo već 20 godina,” kaže ona. “Dosijee treba otvoriti.”

Doda optužuje socijaliste – koji su trenutno u opoziciji – kao glavne krivce za opstrukciju inicijative za lustraciju koju je njena stranka pokrenula još 1995. godine.

Socijalisti, s druge strane, optužuju političke suparnike da žrtvama komunizma nude samo prazna obećanja. I ova stranka tvrdi da je duboko posvećena suočavanju sa prošlošću.

Pandeli Majko, bivši premijer iz Socijalističke stranke, kaže da je arhiv samo jedan od nekoliko veoma komplikovanih problema nasleđenih iz vremena diktature.

Za zastoj u rešavanju pitanja dosijea krivi aktuelnu političku elitu, koju, kako tvrdi, čine bivši komunisti i bivši disidenti.

“Brak te dve grupe doveo je do preklapanja njihovih identiteta, zbog čega je svako otvaranje problema iz prošlosti veoma kontroverzno i teško,” kaže on.

U redovima vodećih socijalista i demokrata danas se zaista nalaze mnogi bivši komunisti, kao i oni koji tvrde da su bili disidenti. Međutim, istina je da su mnogi od onih koji se predstavljaju kao disidenti često bili blisko povezani sa centrima moći iz vremena diktature.

Na izložbi u Tirani prikazani su portreti žrtava komunizma koje su završile u neobeleženim grobovima.

Razlog je to što je u režimu Envera Hodže granica između disidenata i lojalista bila prilično nejasna: neki od najviših zvaničnika režima mogli su u isto vreme biti sumnjičeni i nadzirani kao potencijalni neprijatelji države.

Veliki broj Albanaca veruje da visoki zvaničnici obe stranke imaju razloga da strahuju od otvaranja arhiva – bilo zato što su radili kao doušnici ili zato što su bili nadzirani. Probrane informacije iz zapečaćenih arhiva već su korišćene za ucene i napade na istaknute političke figure.

Bivši šef tajne policije Klosi tvrdi da je aktuelnoj političkoj eliti održavanje straha od onoga što bi se moglo otkriti u neobjavljenim dosijeima zapravo mnogo korisnije od samih informacija koje se u tim dosijeima nalaze.

“Ništa strašno se ne bi dogodilo ako bismo otvorili arhive,” kaže on. “Ali to nikome nije u interesu, jer je skrivena prošlost mnogo snažnije oruđe u političkim borbama.”

Istorija koja nestaje

U drugim delovima istočne Evrope društvo je političke zatvornike iz vremena komunističkih režima prihvatalo raširenih ruku. Neki su se uspeli do najviših državnih funkcija: Vaclav Havel, Arpad Genc i Leh Valesa su se našli na čelu Češke Republike, Mađarske i Poljske.

SIGURIMI: ULOGE I ZADACI

Svaki oficir tajne policije Sigurimi imao je sopstvenu mrežu saradnika i doušnika koji su bili podeljeni u četiri kategorije.

1. “Stalni saradnici” su uvek bili komunisti ili ljudi u koje su komunisti imali poverenja. Svaki od stalnih saradnika bio je povezan sa još najmanje dvojicom kolega. Oni su zajedno prikupljali i obrađivali informacije za oficire Sigurimija i upravljali mrežom izvora nižeg ranga.

2. “Agenti” su prikupljali informacije o takozvamim neprijateljima države – o grupama kojma su naizgled i sami pripadali. Mnogi su bili osumnjičeni za povezanost sa “buržoaskom” elitom iz vremena pre komunističkog režima. Među njima je bilo i bivših komunista koji su pali u nemilost. Obično su regrutovani pod pritiskom, a bili su veoma cenjeni kao dragoceni saradnici.

3. “Doušnici” su bili agenti nižeg reda ili obični špijuni. Svoje poslove su uvek obavljali u tajnosti. I oni su često regrutovani pod pritiskom.

4. “Domaćini” su takođe bili komunisti ili ljudi od poverenja. Od njih se očekivalo da obezbede siguran prostor – obično kod kuće ili na poslu –gde se oficir Sigurimija, kada se ukaže potreba, može sresti sa licem koje se nadzire.

[Izvor: “The Sigurimi State 1944-91”, Kastriot Dervishi]

Albanija je i dalje jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Prevalila je težak put izlazeći iz diktature i izolacije, pa je imala čak i nekoliko padova u anarhiju devedesetih godina. Usred burnih događaja koji su obeležili poslednje dve decenije bivši politički zatvorenici su pokušavali da ponovo stanu na noge, uglavnom bezuspešno.

Imovina im je konfiskovana prilikom hapšenja. Često su i njihove porodice završavale u logorima za deportaciju. Rođaci koji bi ostali napolju bili su izloženi ostrakizmu.

Konačno su izašli na slobodu i našli se u haotičnom okruženju koje je nastalo padom komunizma, bez sredstava potrebnih da se izgradi novi život. Neki su se uselili u napuštene građevine i do danas žive u strahu da će biti izbačeni na ulicu.

Lavdrim Ndreu ima sedamdeset godina i najveći deo života je proveo u zatvoreničkom logoru. Poslednjih dvadeset godina živi u prostoriji koja je nekada bila svlačionica fudbalskog kluba Partizani.

“Vidite, život mi se nije baš mnogo promenio,” kaže on. U istoj zgradi žive i drugi bivši zatvorenici koje on predstavlja kao svoju “logorašku porodicu”. Sada upućuju vladi peticije kojima traže da se ozvaniči njihovo pravo da ovde ostanu.

Simon Miraka, šef tela nadležnog za rehabilitaciju bivših zatvorenika, kaže da su mnogi zatvorenici lošeg zdravstvenog stanja, što je posledica loših uslova života u zatvoru. Mnogi su stupili u brak u poznom životnom dobu, tek po izlasku iz zatvora, i sada s teškoćama izdržavaju decu.

Jedna za drugom vlade su obećavale obeštećenje, ali malo od tih obećanja je ispunjeno. Prema odredbama zakona usvojenog 2007. godine, bivši politički zatvorenici imaju pravo na naknadu od 14,3 evra za svaki dan proveden u zatvoru.

Vlada je isplatu obračunate naknade podelila na osam rata. Međutim, u poslednjih pet godina uplaćena je samo jedna rata.

Zbog organizovanog štrajka glađu i slučajeva samosakaćena u centru Tirane bivši zatvorenici su ove jeseni dospeli na naslovne strane. Političari su za to vreme razmenjivali optužbe i tvrdili da ona druga strana podstiče proteste ili da ih ignoriše.

Štrajk je u međuvremenu okončan. Još nije jasno koliko su štrajkači bili uspešni u svojim nastojanjima, osim što su uspeli da osiguraju publicitet za problem bivših zatvorenika u medijima. Neki komentatori se pitaju može li država uopšte priuštiti sebi isplatu obećanih naknada – ukupni troškovi bi mogli iznositi oko 400 miliona evra.

Godine prolaze i populacija preživelih zatvorenika se neumitno smanjuje. Pošto su uništeni državni arhivi, sada polako nestaju i oni koji su iz prve ruke iskusili komunističku brutalnost. U modernoj Albaniji ionako nema mnogo interesovanja za priče o stradanjima u zatvoreničkim logorima.

BIRN je ovog leta u Tirani pokušao da stupi u kontakt sa Koteom, bivšim pripadnikom tajne policije na osnovu čijih izveštaja je Lubonja osuđen, ali on nije bio raspoložen za intervju. 

Oktav Bjoza kaže da postoji realna opasnost da komunistički zločini u Rumuniji budu zaboravljeni.

Ipak, njegov sin nas je obavestio da je Kote u međuvremenu počeo da zaboravlja. “Nema više svrhe razgovarati s njim,” izjavio je za BIRN dok je odgovarao na telefonske pozive u svojoj menjačnici. “Lubonja je imao sreće što je uspeo da se sastane s njim pre dve godine.”

Za bivše zatvorenike, međutim, zaboravljanje prošlosti je isto što i njeno poricanje. Lubonja veruje da društvo u kojem živi mora prihvatiti ono šta se događalo u doba komunizma da bi uopšte razumelo gde se sada nalazi. “Taj režim je bio kao ludačka košulja koja je na neki način oblikovala ljude,” kaže on.

Ponudio nam je još jedno poređenje kojim opisuje modernu Albaniju. Albanija je kao džungla, kaže on, a bivši zatvorenici su na samom “dnu lanca ishrane”.

Nečista prošlost

Istočno od Albanije, žrtve komunizma u Rumuniji takođe vode bitku protiv nezainteresovanosti države i proticanja vremena.

Prilikom nedavne posete kancelariji Oktava Bjoze, nekadašnjeg sportiste koji danas vodi udruženje bivših političkih zatvorenika, telefon nije prestajao da zvoni.

“Eto čime se sad bavim, mlada damo – pogrebima,” objasnio je. Upravo je saznao da je preminuo Georgi Jijie, devedesettrogodišnji bivši politički zatvorenik.

Početkom devedesetih godina, udruženje na čijem se čelu nalazi brojalo je desetine hiljada članova. Danas ih je ostalo četiri hiljade.

“Većina političkih zatvorenika je skončala u bedi dok su čekali pravdu,” kaže  Adelina Timtariju, istraživač u bukureštanskom Institutu za istraživanje komunističkih zločina.

Gonzalo Martinez Fresneda kaže da je Baltasar Garzon svojim radom privukao pažnju veoma moćnih neprijatelja.

Nekadašnja tajna policija – Sekuritate – prikupila je oko dva miliona dosijea o rumunskim državljanima. Kao i u Albaniji, država nije bila spremna da otvori arhive. Njihov sadržaj najvećim delom ostaje tajna za širu javnost.

Mnogi komentatori veruju da su rumunsku “revoluciju” 1989. godine i organizovali sami rumunski komunisti. Zakulisnim radnjama visoki partijski zvaničnici su se oslobodili diktatora, ali nijednog trenutka nisu ispuštali poluge moći.

“Komunistička partija je sačuvala uticaj koji je imala,” tvrdi Kristijan Vasile, član komisije osnovane da bi se ispitali dosijei tajne policije.

“Mnogi od članova partije su ostali na funkcijama i posle 1989. godine. Raskrinkano je više kolaboracionista, ali samo mali broj njih se povukao sa javnih funkcija.”

Postkomunističke države nisu usamljene u svom odbijanju da previše detaljno pretresaju prošlost. Možda bi sveprožimajuća priroda diktatorskih režima  mogla objasniti snažan osećaj nelagodnosti koji se javlja u mnogim društvima koja se suočavaju sa zadatkom istraživanja diktatorskih zločina.

Španija živi u demokratiji mnogo duže nego Rumunija i Albanija, još od pada Frankovog desničarskog režima sedamdesetih godina.

Ipak, napori da se razotkriju zverstva počinjena za vreme diktature i ovde nailaze na nepremostive prepreke. Procenjuje se da je tridesetih i početkom četrdesetih godina život izgubilo 114.000 ljudi, za vreme i odmah posle građanskog rata kojim je Franko prigrabio vlast.

Kampanju za krivično gonjenje počinilaca zločina iz tog perioda predvodi Baltasar Garzon, uvaženi španski sudija koji se proslavio tražeći pravdu za žrtve diktatorskih režima u inostranstvu.

Desničarske grupe u Španiji usprotivile su se njegovoj istrazi o događajima iz Frankove ere, tvrdeći da sud na taj način krši odredbe zakona o amnestiji iz 1977. godine. Garzon je oslobođen takvih optužbi u februaru 2012. godine.

Međutim, u drugom postupku je proglašen krivim za to što je neovlašćeno naložio prisluškivanje. Ta presuda je praktično okončala njegovu karijeru u sudstvu.

Postupak vođen protiv sudije ponovo je otvorio debate o nasleđu građanskog rata. Oni koji podržavaju Garzona tvrde da je on žrtva kooridniranih napora da se suzbiju svi pokušaji iznošenja istine o prošlosti.

“Jedan veoma moćan segment španskog društva je odlučio da ukloni Garzona,” izjavio je za BIRN Gonzalo Martinez-Fresneda, Garzonov advokat.

Uprkos svemu, neki od potomaka žrtava diktatorskog režima su i dalje optimisti.

Emilio Silva, španski novinar, nada se da će do pravde doći pred argentinskim sudovima koji sada razmatraju mogućnost pokretanja istraga o zločinima počinjenim u njegovoj zemlji.

Argentinski sudovi se pozivaju na pravno načelo univerzalne nadležnosti, prema kojem se postupci za zločine protiv čovečnosti mogu voditi u bilo kojoj zemlji. Ima ironije u tome što se i Garzon pozivao na isto načelo kada je u inostranstvu istraživao zločine latinoameričkih diktatora.  

Silva vodi kampanju za iznošenje svih činjenica o građanskom ratu. Međutim, ćutanje o prošlosti je u nekim slučajevima i odbrambeni mehanizam koji nas štiti od bola.

Posle pada Frankovog režima, zločini iz tog perioda nikada nisu istraživani.

Silva se seća kako je njegova baka žustro prekidala svaki razgovor o ratu koji bi se poveo za stolom kada bi se porodica okupila da večera. Silvin deda, republikanac i Frankov protivnik, ubijen je u građanskom ratu.

“Ako bi moj otac i brat započeli razgovor o ratu, baka bi tresnula šakom o sto i viknula: Hoćete li već jednom zaćutati?”

 

Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkan Fellowship for Journalistic Excellence, koji je rezultat inicijative Robert Bosch Stiftung i ERSTE Foundation, u saradnji sa Balkan Investigative Reporting Network. Urednik je Nil Arun.