One interesting feature from SEECult web portal in which the author compares cultural scenes in Zagreb and Belgrade. Funny story, but sorry not in English.

Zasto su knjizevne promocije dosadne?
By Kosmogina

U Zagrebu, u prvoj polovini maja, bila sam gosca Queer festivala i imala priliku da u toku sedmodnevnog boravka sagledam odnosno paralelno konzumiram razlicite kulturne sadrzaje kako u sklopu queera, tako i mimo njega. Odgledala sam pet teatarskih premijera i bila na nekoliko promocija aktuelnih knjizevnih izdanja od kojih cu izdvojiti Profilove Najbolje hrvatske price iz 2006. u izboru Miljenka Jergovica i queerovo prvo izdanje romana Staklenac, Urosa Filipovica, koji je posle beogradskog Rende-ovog izlaska pre 4 godine doziveo da uskrsne i u Hrvatskoj.

Darija Zilic, pesnikinja, knjizevna teoreticarka, jazz pevacica, multitalentovana osoba pored koje se osecam blazeno nistavno, odvela me u Mocvaru na promociju Profilove zbirke prica domacih autora. Potez bez greske, jer sam tamo srela sve koje sam zelela sresti.

Kruno Lokotar je neprikosnovena zvezda knjiske izdavacke scene. Njegov prelazak iz kuce AGM u Algoritam je u tom miljeu izazvao senzaciju kao da je golgeter koji iz Manchester United prelazi u Chelse za sumu od 50 mil dolara. Kruno je i dalje skroman, pristupacan, nasmejan i najvise mi je te veceri prijalo njegovo drustvo za sankom.

Uostalom, u sali gde je bila promocija hrvatskih prica bilo je ionako dosadno. PR Profila predstavlja autore, autori citaju price, izmedju neupecatljivih nastupa aplauz publike uz po koje friendly dobacivanje. Dremljivoj atmosferi nisu pomogli ni raznovrsnost autora, ni mnogobrojnost publike - njihovih poznanika i fanova, simpatizera najpozeljnije izdavacke kuce, saradnika i domacih izdanaka cije se prisustvo podrazumeva. Par puta mi je glava padala na grudi izmedju spontanog zevanja ali ne zato sto su price lose, i sto ta knjiga ne zasluzuje da se procita, vec zato sto je klasicno, staticno predstavljanje iz fotelje, uz smenu autora, koji su ubedljivo najlosiji interpretatori sopstvenih tekstova, neosporno dosadna prezentacija knjizevnosti. Ali na taj standard su svi vec navikli. Koliko dugo pratim scenu, promotivna koncepcija nije uznapredovala ni za dlaku (uz par izuzetaka).

Tu su predstavnik kuce, recenzent, kriticar / teoreticar i autor(i), ponekad i neki glumac ili glumica koji su malo ubedljiviji u citanju odlomaka, i to je sve. Ustaljeni protokol. Prozivka. Sedi! Odgovaraj na pitanja! Citaj! Hvala. Dovidjenja. So boring! Ko bi jos hteo posle takvog smora to isto izdanje i da kupi?

Na kraju, diskusije nema jer je publika demotivisana. Autori nisu ni po cemu interesantni osim po svojoj skromnosti i dobrodusnosti, ali to od njih niko ne ocekuje. Ne mislim da bi od toga trebalo praviti cirkus, ali… Cemu taj dozlaboga ozbiljan pristup? Nema moovinga, video beamova, audio zapisa, fotografija, specijalnih efekata, tekstualne vizualizacije, neke fore ili prigodne anegdote koja ce animirati sva cula i angazovati nam paznju. Na stageu se znoje, sede, priblizavaju mikrofon ustima, trude se da budu duhoviti (voditelji), a autori mozda i jesu, ali nije ni vreme ni mesto za eksponazu, ne zele da odskacu u odnosu na druge, jedva docekaju svoj red pa onda zbrisu u prostoriju do, do sanka i ladnog osvezenja. Ljudski. A tamo Kruno sve vreme smireno gusta pivo u okruzenju svojih idolopoklonika. I ja sam medju njima.

Do pola promocije sam unutra, a u drugom poluvremenu napolju, u basti i uz sank koji pruza realan uvid u knjizevnu scenu Hrvatske, jer tu zaticem pojedince i slusam novitete. Dovoljno je i da prisluskujem. Jedan autor nije cuo kada su ga prozvali da izadje na scenu jer je bio za sankom. Suvisno je reci da je bio sa mnom. Kada smo to shvatili, mene je grizla savest, ali on mi se zahvalio. Dobila sam primerak na poklon, Profilov katalog… besplatno pivo i brdo informacija. Divota! U Mocvari sam zaglibila i dozivela iluminaciju. Hvala Dariji.

Cinjenicom da sam tu i pricam s ljudima, kao sto je slucaj i u Beogradu, saznajem sve pojedinosti o knjizevnoj sceni u rekordnom roku. Na promociji, ali van nje. Uz sank. Dobijam potvrdu onog sto sam vec iskopala na hrvatskim blogovima uoci dolaska u Zagreb. Blazeni bili blogovi.

Potpuno kuzim sta je prednost a sta mana malog grada. I Zagreb i Beograd su selendre u kojima kultura ne odumire, samo trupka u mestu i predstavlja se na jedan te isti - dosadnjikav nacin. Ocita je pozitivna konkurencija na relaciji Bg-Zg jer svi gledaju u one druge «preko grane» nazivajuci ih boljim od sebe, sto potvrdjuje tuzno pravilo da se trava preko plota uvek cini zelenijom nego u vlastitom dvoristu.

Utorak je - ponoc. Postajem nestrpljiva. Vreme je za DJuru, nocni klub gde se zadnjih godina okupljao ceo spisateljski, novinarski i izdavacki krem Zagreba. Volela sam da tamo presrecem Radakovica, Jergovica, Dezu